Sustav ili sistem

I javnom prostoru, zemlji, mestu, gradu, selu u kome ta bića, ljudska, žive. I kvare snove „velikih majstora“ u ostvarivanju sopstvenog pečata „najnovije istorije“, obeležavanja sobom, samim sobom.

U snu „ulepšavanja“ Beograda nema vidnog i vidljivog mesta za njegove stanovnike, uostalom najbolje bi bilo kada ih uopšte ne bi bilo, kada bi samo turisti kružili od kafića do kafića postojećih, a tek onih koji će biti otvoreni, sve pomoću tendera u budućim pešačkim zonama.

Eh, kako bi danas gradski oci sa „večitim zamenikom“na čelu dočekali tekst Bogdana Tirnanića upućenog Bogdanu Bogdanoviću, tadašnjem gradonačelniku, stvarnom (znam da bi Vesić sada o njegovim savetima za manju potrošnju struje, mater mu komunističku), a povodom zgradurine u staklu „Jugodrva“ pored Narodnog pozorišta u Beogradu, napisao „Bogdane, ruši to“. Ne Kalemegdan zbog gondole, već gondolu zbog Kalemegdana, Beograd na vodi zbog pošumljenih površina i zatravljenih za sve građane, da šetaju u miru, zadovoljni, a ne da u protestima idu ulicama, čiji su trotoari tako dobro popločani da ploče balaju, to pešaci plešu, igraju od zadovoljstva po tumačenju gradskih i državnih (!) vlasti.

Jer su prezadovoljni. I tek će da budu u budućnosti u kojoj će sistem prezira prema ljudima biti kompletan i zatvoren. Ako već nije.

Kažu kako se vlast kada ponavlja nihilističke gluposti o svemu i svačemu što nije ona i njeni vernici, i verni glasači, obraća upravo njima, te „ulepšavanje“ jeste upravo njima namenjeno, a ne uskopišćenoj „građanskoj Srbiji“ i onima koji misle. Na čemu i premijerka zasniva svoju, da kažem klasnu poziciju iza koje stvarno stoji nova klasa, izgleda potpuno nasuprot „građanskoj klasi ili onome što se već dugo posprdno naziva „Krug dvojke“, ponavlja se stalno da predsednik njima govori, svojim glasačima i u tome i jeste sistem prezira prema ljudima. I neopisani nihilizam koji iz toga izbija, upravo iz te podele kome se zapravo režim obraća, podele na članstvo SNS-a, ili, sudeći po nastupima i prestupima vlasti, naroda i drugih.

Sa kojima je predsednik u neprekidnoj svađi, uopšte teško je razumeti zašto se i predsednik i „večiti zamenik gradonačelnika“ neprekidno svađaju, primenjujući onaj stari radikalski metod da im se, sem na „Pinku“ i ostalom, ne da dovoljno vremena da izgovore sve što su naumili, stalno su „oštećeni“ novinarskim pitanjima, vreme im se oduzima, oni su žrtve, nikako da dođu u priliku da se do kraja izraze, te se moraju boriti za minutažu, da bi stvar bila „demokratska“. Tako su i došli, tako i vladaju, svađajući se, a prilika za dijalog postoji u Parlamentu, eto Martinovića, i Đukanovića, a može i Rističević za tu priliku, dok su oni što sumnjaju i što kritikuju i što protestuju (tajkuni, fašisti, lopovi), ni manje ni više nego „nepismeni“.

Još za lažne diplome nisu optuženi. Dakle, „šta briga“ predsednika i „večitog zamenika gradonačelnika“ šta kažu građani, stručnjaci, istoričari, arhitekte, urbanisti, članovi Evropa Nostra u svedočenju u Beogradu, kada oni ne misle u kategorijama „ulepšavanja“, već u kategorijama građana, estetičara, istoričara, urbanista, arheologa, svih onih koji ne gaje prezir prema ljudima i njihovoj istoriji, tekovinama, stvarnosti i budućnosti. Koje kategorije su u pitanju i kojim jezikom ko govori, i budućnost mira ili sukoba upravo u tome počiva, u jeziku. I njegovoj personifikaciji, to jeste ostvarivanju jedne volje.

Međutim, kada je reč o odgovornosti, i za odbacivanje NJegovog plana za razgraničenje, onda to silno jastvo, bolje rečeno jajakanje, jer je „jastvo“ isuviše složen pojam, kao i sistem koji ne bi bio sistem prezira prema ljudima, onda se ono povlači, kada je o odgovornosti reč, po prvi put u „najnovijoj istoriji“ i pojavljuje se ni manje ni više nego pojam „mi“ . Dakle, parafrazirano, mi, vi i ja i svi smo odgovorni za odbacivanje nepostojećeg plana i za istorijski tok koji je do takve „situacije“ doveo. Eto, sada je kolektivno narod odgovoran, ako ne kriv.

No, videćemo u budućnosti da li će se odgovornost pretvoriti i pritvoriti u krivicu. Dakle, narod je taj sa kojim se režim svađa jer je narod odgovoran.

Sistem prezira prema ljudima ne može se zanavek promeniti, jer ako nema sistema onda će doći drugi koji će se ponašati kao i ovi sadašnji i činiće iste stvari ljudima kojima ne vlada prezir prema drugima, i oni će lagati, krasti, ne mogu reći ubijati onako na veliko, kako je to već bilo, tu i tamo neko će nastradati, nikada nećemo saznato kako i zašto. Da toga i takvoga stanja, takve politike, politike „svi su oni isti“, i da više nikada ne bi bilo jednog naroda, jedne partije i jednog vođe, treba promeniti sistem, ili načiniti sistem u kome je autokratska država nemoguća. Jer će u tom budućem sistemu vladati zakon i institucije.

A do dolaska tog sistema, sistema vrednosti, dotle sistem prezira prema ljudima može ići dalje i razvaljivati sve što je preostalo u vidu materijalne i žive sile. Ili, žive civilne matrice. Stanovništva, naroda, rulje, i pojedinaca, iz tog naroda i sasvim neodređenih, već pre svega očajnih i tužnih zbog „moljenja i uslišavanja“, zbog ponižavanja i vređanja, zbog odnarođenih i upartijašenih, uzajamno zaštićenih i obezbeđenih sledbenika, subordiniranih, u rangove i činove, poređanih „jedan milion“, „nas ima milion“, jednom prigodom od mnogobrojnih reče premijerka.

Šta su pet miliona u odnosu na milion, šta je jedan od pet miliona, šta je pojedinac u odnosu na partiju od skoro tih istih milion ljudi koliko ima i glasača, onih „kojima predsednik i ostali govore“.

Kada „ulepšavaju“.

Da li znate, a mnogi znaju, da ne možete prići Kliničkom centru u Beogradu, od automobila u svim pravcima i parkiranih automobila, skoro nemoguća, stajaća situacija, pokušaj „proboja“ na sve strane, nešto kao poluratno stanje, pa da ovo nije sistem prezira prema ljudima valjda bi se podigao parking ili našlo rešenje da baš svi ne stanu tamo gde im je „najzgodnije“. Idu bolnička kola, ljudi na štakama.

Sve to pretrčava jedno drugo i bori se za život. Pa kojim jezikom reći, do koje mere je preuređenje, „ulepšavanje“ Trga republike, ploče, ploče i svuda ploče, zone i kafane i zidanje gondole apsurd, izraz nihilizma prema stanovništvu i prezira.

Svakako da je sistem u pitanju, novi sistem po kome, ili u kome će biti to što će biti, a možda i neki bitak će biti, u budućoj pravnoj državi u kojoj će institucije „odrađivati svoj posao“. Svakako da je novi sistem nužnost.

Međutim zagovaranje novog, budućeg sistema u odnosu na stvarnost zbilja liči na scenu u kojoj je požar zahvatio kuću (što je već viđeno u Grockoj), a svi stanemo da „sednemo da se dogovorimo“ po kom sistemu ćemo kuću gasiti. Dajte kofu vode, istine i pravde, života radi, sada. Dajte mnogo kofa vode, sada.