Sva lica Doma omladine

Čujete i ženski glas koji viče „pustite ga“, tu su još neki jaki momci, nadvikuju se, skupljaju oko Stojanovića, junače se, važni su, nadležni su, njima pripada Dom omladine Beograda na čijem se ulazu čitava ova mučna scena odvija.

Zašto, zato što su likovni umetnici Ana Vilenica, Saša Stojanović i Aleksa Golijanin hteli da na Dom omladine postave tablu na kojoj piše „Na ovom mestu je sredstvima Vlade USA, Gradske uprave i Agencije za investicije izbrisana istorija“.

„Stara spomen-ploča , na kojoj je pisalo da je Dom omladine otvoren 1964. godine, na inicijativu tadašnjih vlasti i uz podršku Josipa Broza Tita, temeljno je izbrušena, odnosno izbrisana.“

Direktor Doma omladine Milan Lučić tvrdi kako takve spomen-table nije ni bilo.

Ovaj „disput“ koji se odvijao i fizičkim sredstvima postavlja nas spram pitanja sposobnosti autorefleksije naših institucija, naših kulturnih institucija, te i Doma omladine u Beogradu, kao i javnih prostora u ovom „regionu“.

Ili, da li novi, obnovljeni Dom omladine može u tom novom izdanju da rekapitulira, osvesti, emanira vlastitu biografiju. Ili, identitet.

Nije to pitanje samo Doma omladine. To je, naravno, pitanje identiteta jednoga naroda i njegove omladine, svega toga o čemu je bilo toliko zaglušujućeg narativa, pa konačno i ratovanja zbog „identiteta“ i „suvereniteta“. Što je ishodilo pljačkom i pustošenjem istih. U velikoj i mučnoj bici za vlasništvo nad istorijom istorija je iščilela kao i sposobnost istorizacije, tlo se izmiče, biva kupljeno, preuzeto i pokršteno.

Guše se toponimi, kao što se likvidiraju svedoci, sanacija i asanacija terena za nove gospodare.

Gledajući scenu ispred Doma omladine ne mogu a da se ne setim rada Milice Tomić

„Četiri lica Omarske“ u jednom obrnutom vrednosnom smislu od istorijata Doma omladine, u vrednosnom smislu, i vremenskom smislu što žanr „sajtspecifika“ u polju savremene umetnosti stavlja u vremensku kategoriju, u „tajmspecifik“.

Omarska rudnik u vreme Jugoslavije i socijalizma, Omarska logor u vreme ovog rata, Omarska u vlasništvu Mital kompanije koja odbija da stavi tablu sa posvetom logoru, te „satspecifik“ za snimanje filmova, između ostalog i filma „Sveti Georgije ubija aždahu“, o kome Pavle Levi ispisuje esej „Kapo iz Omarske“, sa tezom da nikada neće gledati „Sveti Georgije ubija aždahu“ zato što je snimljen u logoru Omarska.

Dakle, šta je sve bio i jeste Dom omladine, šta se sve u njemu zbivalo, šta je on sve označavao, koji su ga događaji činili onim što jeste, šta je sve u njemu bivalo i radilo, „Susret“, B92, Beogradski krug…

Dom omladine u vreme Jugoslavije i socijalizma, Dom omladine u vreme ratnih godina i godina otpora, Dom omladine danas.

„Dom omladine otvoren je 1964. godine na inicijativu tadašnjih vlasti i uz podršku Josipa Broza Tita“.

Upis ovog društvenog imaginarija, bez obzira na faktičko, fizičkog postojanja, kao što nije u pitanju zgrada, kako danas zovu sve kuće, već je u pitanju vrednost, smisao, sadržaj, ta se crkva tako zove, da kažem, to se pozorište zove Jugoslovensko dramsko pozorište ili se nikako ne zove, taj čovek ima to ime i prezime ili nije taj čovek, ta identifikacija ili signalizacija, potreba za prozivkom po biću stvari, a ne po njihovoj predmetnosti, čini gest umetnika Ane Vilenice, Saše Stojanovića i Alekse Golijanina izuzetno značajnim i pokazuje svu bačenost, izbačenost iz bitka u stvar, u predmet i u posed.

I zato se jedna borba za vrednosnost pretvara u fizičku tuču.

Ona se, između ostalog, vodi svakodnevno, na svakom istorijskom toponimu, sa manje ili vise javnog osvetljenja, to je tajna borba, zaverenička, kao što je to celokupna tranzicija vlasništva „po zakonu“.

Još jednom javna rasprava je otvorena, rasprava kao prostor javnosti, u njoj se, naravno, sadrži sve što nismo raspravili, i ne raspravljamo, već pristajemo, a onda u svakom času, sve što nije raspravljeno izbije u konfliktno.

Mučno gužvanje, „obezbeđenje“ Doma omladine ( tamo je nekoć bio portir koga ste mogli pitati za telefon, a on nikoga ništa nije pitao), nasilje prema Saši Stojanoviću i upišu, ne ispisu, već upisu, jedne memorije, otvara, po gadnu cenu, jednu moguću javnu debatu kojom se, ovoga puta, Dom omladine može ili ne može samodefinisati kao institucija sa prošlošću i budućnošću. Dom ili zgrada, u kom gradu i u kojoj zemlji.