Sve je pod kontrolom

I juče i jutros osvanuli su letnji sunčani dani. Još jedan paradoks odnosa prirode i ljudi. Čini se da je sve gotovo, a nije. Nema tog sunca koje može na mah osušiti zemlju, vratiti je u pređašnje stanje, ljude u domove, u zemlju useve. Prijatelji iz Kalesije, kod Tuzle, otišli pre petnaest dana da obiđu kuću, javljaju da je povratak nemoguć, nema se kuda ići, sreća je kažu što su u dolini, oni koji su u brdima slivaju se zajedno sa odronima koji nose i žive i mrtve, kuće klize, groblja krize. „Gore je nego za vreme rata.“

Jednom je spisateljica Biljana Jovanović, negde devedesetih, na početku Armagedona, rekla kako bi onome ko sve ovo preživi trebalo dati orden zasluga. Zbilja, kada se osvrnete unazad, sve do ovog preseka istorije poplavom, slava onima koji su preživeli.

O tome kako se u ovim dugim časovima poplave, konačnim za sve mrtve koje danas obasjava sunce, dogodilo društvo – govori se i piše; kako je u nesreći, u miru, iz vode izronila Jugoslavija piše se i govori (Vedrana Rudan: „Ako se voda uskoro ne povuče, ubiće nas ovo bratstvo i jedinstvo“; Andrej Nikolaidis: „Opet solidarnost od Vardara do Triglava“); trg u Skoplju prepun je svega prikupljenog za unesrećene, izgleda kao obrnuta slika nesrećnih prizora ugroženih ljudi i naselja; „Kotor ne zaboravlja“ naziv je humanitarne akcije koja prikuplja i šalje pomoć stanovništvu poplavljenih krajeva Srbije. Zemljotres u Skoplju 1963, zemljotres u Kotoru 1979, tada je svaki portun bio ispunjen majstorima i radnicima, makedonska preduzeća i Crnotravci, za koje pre neke dan čitam da su se gotovo raselili i da Crna Trava jedva da postoji (to je bilo pre poplava), punktirali su grad Kotor i ogromnim betonskim pločama „implementiranim“ u podnožje Kotora rastavljali oborinske i morske vode, centralni problem grada Kotora, rekonstruisali infrastrukturu koja omogućava život grada.

Čitam kako korito reke Save nije čišćeno od devedesetih, a sve je iznenadilo postojanje građevinskih, tehničkih barijera umesto džakova sa peskom. Koje hiljade ljudi puni, ukoliko dođu do lopate, i napunili su ih, na snagu.

Pesma koja kruži internetom, autorke Miljane Stević:

„Šapnula je Drina Savi, jednu priču o poplavi.

Riješila sam, Savo, sestro, da se vrati sve na mesto.

Izliću se iz korita, potopiću pola žita.

Puteve ću potopiti i puteve sve prekriti.

Da podsetim srca mnoga, šta je bratstvo šta je sloga,

I granice izbrisaću, da izmirim srpsku braću.

Jer tek onda kad izgubi, brat će s bratom da se ljubi.

Brat će brata da pomaže, brat će s bratom da se slaže.

I saznaće srca mnoga za jednoga oca – Boga.

Da se njemu oni mole, i Hrvata brata vole.

Da poteku sa usana, molitve za Muslimana.

I da vole braće borce, Makedonce, Crnogorce…

Nek se seti brat svog brata, da ne bude više rata.“

Dakle, sliku na kojoj hrvatski spasioci izvlače ljude iz poplave objavljuju navijači u Srbiji sa porukom „Pomozimo ljudima u Slavoniji“. „Kataklizma nacionalizma“, komentar je na mrežama. Jer „Rat je počeo na Maksimiru“. Novak Đoković u toku akcije u svetskim medijima za Srbiju i Bosnu: „Takođe vidim da je i istok Hrvatske pogođen poplavama. Iskreno se nadam da vas neće pogoditi u onoj meri koliko Srbiju i Bosnu. Čuvajte se. „

Vesti, reakcije, tekstovi, tragični, preplavili su, kao poplava, internet. Istovremeno, upravo i preko interneta obavlja se društvena samoorganizacija. Mediji čupaju tu samoorganizaciju i plasiraju je kao sopstvenu inicijativnost i inicijativnost vlasti.

Dok je čitav svet, pogotovo okolni, pohrlio ka nama, ovde smo kapsulirani u neprekidnu pratnju poplave, nema međunarodnih vesti, nema ničeg drugog do naše nevolje, to je svojevrsno uzurpiranje tragedije, pa i katarze, ona je naša, ta tragedija. Istovremeno, ta uzurpacija, prisvajanje društvenosti i solidarnosti, koja se dogodila, vodi ka homogenizaciji, ka pretnji da će svaki disonantni ton biti izdajnički. Što, još jednom znači nedopust suočavanja sa istinom.

(Rado bih se podsetila, kao i mnogi koje srećem, odnosa građana i države u vreme bombardovanja 1999. Razlike između solidarnosti i homogenizacije.)

Čuje se da ne treba verovati društvenim mrežama koje podižu paniku, i kada premijer Aleksandar Vučić kaže da je u Obrenovcu desetak ljudi preminulo, zajedno sa onima koji su nastradali, onda se vi, sa pravom, pitate o broju mrtvih i nestalih; danas je objavljeno da je nestalo preko sedamsto ljudi, ko je od njih živ, a ko mrtav. Hoću da kažem da zvaničnici odgovaraju na pitanja koja se postavljaju na društvenim mrežama, da nastoje da demantuju vesti koje se upravo na njima pojavljuju. Da li su tačne ili ne, teško je presuditi bez ličnog uvida, i to je, kao i mnogo puta do sada, odnos prema stvarnosti, našoj stvarnosti, ili stvarnosti društva.

Istovremeno, ima takvih opisanih postupaka ljudi na terenu koji pokazuju takvu spremnost i takvu požrtvovanost da demantuju svu automatizovanu „priču“ o apatiji društva, o anomiji, o izolovanosti Beograda u odnosu na Srbiju, i o sebičnosti i ravnodušnosti mladih ljudi „koji samo sede u kafićima“.

Tragedija čoveka kome se utopila žena i dete, dok je on spašavao komšije. Romkinje koje su podojile decu, nemajući drugi način da pomognu unesrećenima. Neverovatni primeri ljudskosti snaga je društva za budućnost, prepoznavanje toga znači prepoznavanje herojstva i veličine „posle rata“, koji se nije dogodio, te su i posledice bile urušavanje u posleratnoj istoriji, onom urušavanju koje nije moglo da očisti korito Save.

„Narodna solidarnost i samoorganizacija su put iz krize!“ „Klasno je pitanje ko živi, a ko umire. Zato je pitanje života ili smrti kako da se radništvo i siromašni širom Srbije suoče sa izazovima koji nas čekaju. Samoorganizacija naroda i solidarnost organizacija koje su sprečile da nemarnost vlasti preraste u potpunu propast naših sugrađana/ki i zemlje je inspiracija i primer kako se može drugačije proći kroz teški period koji predstoji. Umesto da se oslanjamo na nesposobne vlasti, potrebno je da se u narednom periodu organizovano odupremo pokušaju države i poslodavaca da prebace teret žrtve na sve nas. Vreme je da im se kaže da prekinu da profitiraju na nama i da oni plate za krizu u kojoj se nalazi zemlja. Vreme je da im oduzmemo moć da nam sužavaju pravo na samoorganizovanje. “ (Organizacija Marks 21)

Sa socijalnih mreža:

„Srbijo! Brane te oni koji primaju 20.000 dinara, kojima je školarina 150.000 dinara, i kojima ne možeš da stvoriš uslove za zaposlenje. Zapamti!“

„Bravo za sve koji su se uključili u #biciklnavodi, upravo nas je objavio Gradski radio, to znači da će se uključiti još više ljudi i moramo biti još precizniji i još tačniji. Moramo biti odgovorni prema ljudima koji čekaju informacije, nemaju kome da veruju i izloženi su neistinama i strahu. Bitno je da lično šerujete informacije. Ne smete biti anonimni vaše ime znači vašu odgovornost.“

Poplava je voda, veliko ogledalo, građani već ironiziraju ogledanje vlasti kao „helpie“ (slikati sebe dok pomažeš, nastalo od „selfie“), društvenost ne dopušta, ovoga puta, pretvaranje tragedije u farsu. Tema Narcisa za drugi put, posle, danas je Dan žalosti (kapsuliran, isključeni „drugi“, kablovske i druge televizije), a nije „Verujem da će biti“. Dosta je bilo sa „verujem“, građani, novo društvo može reći „vidim i znam“.