Svi sveti

Uostalom, kada te zove neko iz Sarajeva ili na nešto u Sarajevu, ideš.

No, istovremeno zadesio me je i poziv Hazima Begagića, upravnika Bosanskog narodnog pozorišta u Zenici, na premijeru predstave „Sveto S ili Kako je arhivirana predstava Sveti Sava“, autorski projekat Tanje Miletić Oručević.

Tanja Miletić Oručević ne „potpisuje“ predstavu „Sveto S ili Kako je arhivirana predstava Sveti Sava“, već se njome upisuje u prve redove političkog teatra.

Reč je, naime, o sasvim neuobičajenom rezimiranju jedne epohe, o zatvorenom krugu uzroka i posledica jednog prekida predstave kao prekida sveta u kome je ona mogla da postoji, prekid života u Jugoslaviji i naravno o ljudima tada 1990, maja tridesetog, i danas, o ljudskosti, naime.

„Građanski rat u Jugoslaviji počeo je te noći. Danas mi i tužno deluje, jer je toliko očigledno da je nekome bilo jako stalo da se taj skandal dogodi. Da Miloševićeva Srbija pokaže zube Jugoslaviji i mangupima u sopstvenim redovima. I pokazala je. Jesu li ti zubi bili zdravi sa svežim dahom ili smradni krnjaci? Pokazaće vreme“ (Žarko Laušević „Godina prođe, dan nikada“)

I vreme je pokazalo.

Idem iz Sarajeva za Zenicu. Ide i Andraš Urban, zajedno smo. Tek u toku predstave shvatam koliko je to srećna okolnost jer sedeći između Šefike Korkut Šunje (Dadilja u predstavi „Sveti Sava“ Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Milčina, Narodno pozorište Zenica 1990) i Andraša Urbana shvatam da sam u kontinuitetu vremena, onog o kome se sada radi u predstavi Tanje Oručević, i onog pred kim je govor o prošlosti i sećanje važno i kao stvaralački i kao životni materijal. Uostalom kao za sve ljude koji pokušavaju da povežu vlastite biografije i sudbine na promenjenim teritorijama i u drugim državama, baš kao što će to jednom činiti i sva deca i mladi ljudi koji upravo ovih dana prelaze granice, uprkos svemu, izbeglice i migranti, koji menjaju svet.

Dobro znam zeničko pozorište, i spolja i iznutra. Sećam se i njegovog glamuroznog otvaranja, bio je to znak državnosti, i simbol saradnje privrede, industrije i kulture. I to jeste izvanredna scena, duboka, na kojoj upravo sedimo, takav je koncept predstave „Sveti S“, predstava se odvija na sceni, a kada se zavesa u zadnjem trenutku podigne, tamo je gledalište, tamo je Srebrenica. I to jeste put od prekida predstave „Sveti Sava“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, devedesete do kraja i pakla. Kao i tačan da tačnije ne može biti prikaz nasilja započetog u teatru, a koje je kulminiralo u „Škorpionima“, zajedno naravno da sveštenim licem koje kune „blasfemičare“ i glavnog protagonistu Žarka Lauševića (Rastka) da bi „Škorpione“ blagosiljalo i tako otpremilo u zločin.

„Sveti sinod duboko žali što su tvorci i izvođači ove pozorišne predstave na najniži način zloupotrebili kulturu i umetnost, svetogrdno oklevetali najsvetije i najsvetlije likove iz kalendara SPC i istorije srpskog naroda i bestidno pogazili čast i dostojanstvo ovog naroda“ (Iz saopštenja Svetog arhijerejskog sinoda“, 8. 6.1990)

Zloupotrebili. Uvek to o „zloupotrebi“, kada god se Crkvi i Državi nešto ne dopada, kada god neko ima svoje mišljenje i činjenje, kad god sloboda negde jekne, odmah je u pitanju zloupotreba.

Sećam se da je Amfilohije Radović i nešto govorio o glumcima kao o pijancima, i da je kao simbol takvog činodejstvovanja navodio Ričarda Bartona, kao poređenje za Lauševića u tom dekadentnom i još gorem nekom smislu. Od Lauševića do Đinđića. Ko bi se setio bacanja prokletstva na Lauševića, onda kada je naručivao opelo (čiji je deo govor) za Zorana Đinđića. Zato bi već morala služiti sećanja.

I govor o prošlosti, govor o prošlosti koga teško da ima u većim količinama, to jeste onim koji mogu da stvore „kritičnu masu“ koja, pak, opredeljuje kako publiku u pozorištu, tako i glasače, te je uvek priziv „kritične mase“ nekako povezan sa zaboravom, jer će biti da je tako jednostavnije i lakše svaku vlast beskrajno održavati, bez upotrebe empatije, sećanja, pa i elementarne inteligencije, što rezultira blagoslovenim stanjem neprekidnoga laganja, e kako bi se sa jedne strane sprovodila vlast i pljačka, a sa druge, eutanazija te iste kritične mase, tako da takvom, kritičnom, a nikad kritičkom uvek bude.

Upravo zato predstava Tanje Oručević nije rienekment „Svetog Save“ Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Milčina, već je analiza i pokazivanje svega onoga što se nakon prekida predstave „dogodilo“, to jeste šta je u ratu rađeno, oruđem i oružjem, te takođe negde potureno, i samim tim što se „događajem“ neprekidno naziva, tako da ostaje bez svoga imena i prezimena u nasleđe čitavim narodima, ma koliko se deklarativno izjašnjavali protiv kolektivne krivice, zaboravom i brisanjem iz svesti zločin se zapravo cementira u sam fundament budućnosti.

Naravno da se svih ovih godina sećam svakog povika iz gledališta te noći devedesete (to sećanje neprekidno je „osvežavano“ akcijama svih tih „paramilitarnih“, a zapravo subordiniranih tipova i grupa) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, baš u njemu koje se tako zove, te je skandalu tamo mesto i bilo, i to na početku predstave iz grada Zenice, pozorišta i železare. Sećam se plača glumaca, posebno dok sedim pored Šefike, kojim, plačem nakon prekida predstave, počinje predstava Tanje Oručević. O tom plaču je reč, koji traje dvadeset i pet godina sve do ove premijerne večeri u kojoj je artikulisane prošlosti iz pune svesti, konačno, katarziran. Katarza na početku predstave u vremenskom luku od njenoga prekida pre dvadeset i pet godina, kome sam, prisustvovala i koje je deo moga sećanja. Eto sada Tanje, mlade žene i rediteljke, da oslobodi svoju reč o tom času i o načinu na koji ga se sećamo.

Dobro se sećam zeničkog pozorišta (radila sam u njemu dve dramatizacije „Neko vreme u Salcburgu“ Jovana Ćirilova u režiji Zlatka Svibena i „Duplu ekspoziciju“ Lasla Vegela u režiji Dušana Jovanovića, osamdesetih) dok gledam na gore, u cugove, e ne bih li savladala sećanja i konfrontaciju sa jednom traumom, istovremeno i beskrajnom zahvalnošću ansamblu i rediteljki na tako podrobnom istraživanju i efektnom iskazivanju svih uloga, te planirane, a iracionalne noći, koja je precizno nacrtala budućnost nasilja, logora i smrti. Uvek se neko seti i dobra i zla, i pravde i nepravde, i nije istina da je baš sve tako isto, i da ničeg nema, i da je otpor besmislen, i da je pristanak na sve garancija večnosti, nije tako; uvek se neko seti da opomene i pomene, i to da se uvek neko seti, najbolji je uput za rad, za sreću i za slobodu.

Iskreno predlažem Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ministarstvu kultura BiH i Srbije da upriliče gostovanje „scenskog eseja“ Tanje Miletić Oručević „Sveto S ili Kako je arhivirana predstava Sveti Sava“ Bosanskog narodnog pozorišta u Zenici; bilo bi to terapeutski i katarzično da se ova predstava odigra tamo gde je i počela, posle dvadeset i pet godina. To bi bilo koliko lepo, toliko i tačno.