„Svoj posao“

U tom izrazu „strašno“ sažimaju se sva praznoća i nemoć, sva opšta mesta i neučinkovitost, sažela se ta od stvarnosti otuđena kičpozicija, sve to nepripadanje nikome i ničemu, sva ta fina distanca od krvi i tla, sva ta „smradežispod nosa“. Ona ili on izrekoše „strašno“ i završiše „svoj posao“.

Ako vas zanima šta znači izraz „svoj posao“, „svako treba da radi svoj posao“, ne, nikako neki tuđi posao, ili neki posao koji bi se ticao i nekog drugog posla, ili nekog drugog ministarstva, naročito ne nikakve celine i naročito ne nikakve politike. Puno značenje toga „svoga posla“, kao što Skupština radi „svoj posao“, a Sud radi „svoj posao“, a naročito Milicija ili Žandarmerija treba da odrade svoj posao, ako vas sve to zanima i ako prosto nećete da kažete tu frazetinu „strašno“ onda „odrađivanje svoga posla“, takav čin u pravom značenju, kao i što je značenje „lepog pogleda“, možete da vidite u činu iskracavanja Roma sa još jedne teritorije.

Teritorije namenjene Univerzijadi, inače bi oni na zemlji Belvi mogli da ostanu do daljeg, kao Belvi, i svi bismo mogli i dalje tuda da prolazimo, vozom, autom ili avionom, i da svaki put kažemo „Strašno“.

Zamislite da se taj „svoj posao“, odrađivao tako što su i dalje školovani „romski zastupnici“, od strane međunarodne i naše zajednice, neka vrsta advokata, a ne „projekat“ je gotov, koliko para toliko muzike, te se onda moglo među svim Romima nalaziti i nekoliko operativnijih ljudi, spremnih za situaciju. Onda, da li su nadležni za koje ovih dana, pomoću krize, saznajemo koliko ih je, u kancelarijama, mogli da imaju ozbiljnija saznanja o ljudima ispod mosta, o njihovom položaju, papirima, „mestu boravka“. Zatim, da li je neko od pregovarača, umesto što viču „Kosovo je Srbija“, upitao gospodina Kušnera i ostale nadležne kada će ljudi prognani sa Kosova i pod kojim uslovima biti vraćeni „na teritoriju“. Jer, to bi stvarno bilo neprijatno, ovako je samo „strašno“, pa ništa. Istovremeno, na osnavu saznanja i uvida, recimo o tome da stanovništvo pod mostom nije poljoprivredno, većčisti grad, da li se moglo instalirati naselje, vremenom, znalo se za Univerzijadu i ranije, naselje koje bi bilo neko stvarno rešenje. Da li se moglo svim tim baviti. Da li je mogao postojati plan. Ili, kako reče jedna poslanica, „bivši ministar ekologije je video naselje zagađeno veštačkom vunom, ali je u međuvremnu taj ministar postao ministar poljoprivrede“, i pesnik.

A u međuvremenu je radio „svoj posao“.

Nemojte, ljudi, više da radite „svoj posao“, dajte malo mislite, i nemojte zbog Univerzijade da selite ljude, kao što nemojte da isporučujete Mladića zbog kredita.

Dakle, o ovome prethodnome je danas trebalo da bude reč, između mosta i odricanja ulice Šabanu Bajramoviću u Nišu, između bivanja pod mostom ili na mostu i predsedavanja Dekadi Roma, te koncerta Esme Redžepove na dan, na noć, na mostu, ili pod mostom.

Pročitala sam tekst Pavla Levija u Betonu „Kapo iz Omarske“, o filmu i mestu njegovog snimanja, o filmu koji nisam gledala, koincidencijom, a Levi, govori zašto ga nije gledao, voljno.

Beše li ovih dana neka rasprava o filmu „Sveti Georgije ubija aždahu“, pa su se tu pominjala iskustva dedova, pa doličnost ili nedoličnost filma, te o umetničkoj i životnoj istini, onda o istorijskim faktima i pravu na fikciju, o verodostojnosti.

A, ljudi su „radili svoj posao“, umetnički posao, oni su „samo“ snimili film. Da, bilo je reči i o tome ko ga je platio, sada znamo ko ga je najviše platio, snimili su film u Omarskoj, a bez ikakve veze sa onim „što se dogodilo“ u Omarskoj, u logoru za nesrpsko stanovništvo, kod Prijedora, jer o umetnosti je reč, i to u toku ovog, a ne Prvog svetskog rata. Zato je bilo reči o dedovima, a ne o očevima i sinovima.

Šta ćemo onda sa „duhom mesta“, šta ćemo sa toponimima, šta sa imenovanjima stratišta i ulica, šta sa stvarnošću, šta sa budućnošću. U kakvoj smo mi to krizi.

Ponekad pomislim da se ljudima više ne treba penjati na glavu sa „suočenjem sa prošlošću“, da ih treba pustiti da „žive svoj život“, da se, na savest i domaće i međunarodne zajednice, „suoče sa budućnošću“, i da „prežive“.

Ali, po svemu sudeći, radi se o tome da se po tu cenu – po cenu toga „da se radi svoj posao“ i ne osvrće, ne gleda ni levo, ni desno, da se ne zna ni šta je bilo, ni ko si, ni šta si, ni odakle svi mi na „ovoj teritoriji“, na Zapadnom Balkanu, ispod mosta – ne da „preživeti“, da to, svakako neki mogu, ali ipak se zna kako se oni zovu.