Tadićev govor na Ovčari

Možda je to uzrokom docnijeg „preživljavanja“, ili uživljavanja u „preživljavanje“. Ma šta radili, mi smo preživeli. Je li to dokaz da integritet imaju samo oni kojih više nema.

Ljudi tada rođeni „mladi“ (to se nekada zvalo „oni koji dolaze“), imaju danas dvadeset godina, o njima se govori ili da ništa ne znaju, da su beslovesni, ili da će spasiti ovaj naš svet, sve će biti prevaziđeno i demokratizovano kada oni stupe na istorijsku scenu.

O tome kakva je bila naša relaciona politika, pojedinačna ili grupna, teško je govoriti. Moralizam i resentiman vrebaju na svakom koraku. S druge strane, dugovečno odricanje od uvida i zločina.

Ono što je bilo tako nepodnošljivo u vreme Koštuničine vladavine jeste bila borba za istoriju, njenu interpretaciju i eksproprijaciju, a ne borba za stvarnost i život. Istina, nije samo Koštunica taj koji teži eksproprijaciji istorije.

„Ko poseduje prošlost, poseduje budućnost“ (1984“) i dva i dva mogu biti pet.

Jeste, u pravu su bili oni koji su dezertirali, još im spomenik nismo podigli, bila je to ideja Stojana Cerovića u vremenima „krize“ i „događanja“. Jednom kada se „narod dogodio“ sve potom bila su „događanja“.

Jer prizor razorenog Vukovara nije samo prizor ratnog zločina, već „Prizor posle bitke“ Embrouza Birsa; bunilo, strava, i apsurd upisan u pojedinačno i kolektivno sećanje kao arhetip. U pravu su oni koji su „izdali“ ideologiju, ne zemlju ili otadžbinu, već ideologiju, i rekli da dva i dva ne može biti pet.

Kada je „izbio mir“, nastale su različite „politike sećanja“, ona koja je insistirala da dva i dva jesu četiri, a ne pet, nije bila institucionalizirana.

Kako svedočimo, teško i mučno, i ponižavajuće, probijaju se ideje o uvidu u prošlost, ili o odgovornosti, u Parlament i druge institucije u ovoj zemlji, koje i zato postaju nemoćne.

Da li to znači da je svaki govor o tranzicionoj pravdi bio uzaludan, pa ne znači.

Ili, kako bismo danas pogledali, u ovom političkom kontekstu, izjave Angele Merkel, da li one odriču denacifikacioni proces, da li to znači odricanje od Karla Jaspersa, pa ne znači.

Rečju, ili „govori tako da te čitav svet razume“ („Govori srpski da te čitav svet razume“), koliko godina se provodilo u tome da se na svako pominjanje nesreće koja se nanela „drugima“, odgovara – „A koliko su oni naših pobili.“

Zato cenim reč Borisa Tadića u Vukovaru – „Greše svi oni koji smatraju da se ovde radi o brojkama i matematičkom uspoređivanju žrtava, mi se danas ne nalazimo u matematičkoj ravni, nego pokušavamo da uspostavimo etičnu ravan u našim odnosima.“

Ili, dva i dva jesu četiri. Ono što smo „mi“ učinili ne može se pravdati ili obrazlagati time što je „nama“ učinjeno.

Držim da su tačnost i istina u vezi, pa i iskrenost, i da su to pretpostavke normalnosti.

Kada već nekome odobravaš, ili se sa nekim stavom ili činom slažeš, nije baš plemenito reći „ali“, ili „međutim“. Ta navika postala je nekako provincijalnom i tračerskom čak i kod onih koji se ponose svojom emancipovanošću.

Izvinjenju se u zube ne gleda.

U ovoj zemlji kumuliraju se problemi, zaista ne znam zašto iko od građana plaća porez kada to već Vlada ne čini, ali porez treba platiti. Pogotovo oni koji nisu u najboljim odnosima sa „državom“, oni koji jesu, sa partijom, oni ne moraju da plate. Ali sada nije reč o tome.

Reč je o rečima Borisa Tadića, Predsednika države, u Vukovaru.

Koliko smo se samo bavili prizivanjem Vilija Branta i gesta i čina, koji je takođe upisan u sećanje kao arhetip. Vesna Pusić upoređuje Brantov i Tadićev čin.

Svakome od nas, svedoka, kojima je Vukovar devedeset i prve promenio život, prošlo je mnogo misli i slika u času u kome je Tadić govorio na Ovčari.

Kako li se tek osećaju oni kojima je život konačno promenjen, ili kako su se osećali oni „kojima je pred očima prolazilo mnogo čudnih stvari u trenutku kada su ih vodili na gubilište“.

Dugo prizivanje i inicijacija reči i gesta (neću reći „suočenje, „izvinjenje“, i sve to), ostvarilo se, u ovom vremenu i ovom kontekstu. To što taj gest, Tadićev, menja, pre svega, unutarpolitičku scenu koja se ušančila u „svoje“, to je drugo i gotovo banalno pitanje, koje je nekima prvo. Kažu kako je i zločin banalan.