Taj ženski jezik

U organizovanom orgijanju „mladosti“ vidi se socijalni bunt, u divljanju „navijača u Đenovi“, kumulativna pitanja u sportu, klubovima, tako da Savo Milošević govori o računu koji se ispostavlja, ali mu se ne pomaže prepoznavanjem da je, između ostalog, i problem u tome što on nije izabran da bude „na čelu“, već je primernim postao neko drugi, ko to nije. I to je upravo problem. Ko se bira da bude primer.

Da „događaji“, ne petog oktobra dvehiljadite, već „događanja“ oktobra desetog ove godine jesu organizovani protiv svake mogućnosti evropskosti, i to je konstatovano.

„Da se u svet pošalje slika o nama, što gora“ ili „što gora, to bolja“.

Da je socijalni bunt u pitanju onda bi „protest“ mogao biti protiv svakodnevnog povećanja „tantjema“ za satelit čije naručivanje i isplaćivanje ostaje tajna, ili za predavanje i izdavanje čitave jedne rečne obale, onda bi „demonstranti“ mogli biti na strani Verice Barać i Čede Čupića, ali kada to već nisu učinili roditelji, zašto onda da to „deca“ čine.

Takozvana druga intifada u Francuskoj nastala je pobunom dece protiv roditelja koji su se integrisali, ovde ona nastaje iz slaganja sa njima. Ili, iz odobravanja prošlosti.

No, pri svemu tome ostaje sve veća ugroženost homoseksualaca.

Koliko je porazna bila informacija o diplomcima elektrotehnike koji su, svih sedamdeset, zaposleni u drugim zemljama, toliko je porazan i broj zahteva za azil, među njima su i zahtevi „gej populacije“, ljudi koji definitivno znaju da neće moći da dobiju posao i da im se ovde ništa dobro ne piše.

Dakle, „zločin truli i smrad mu se do neba diže“. Bez obzira na objašnjenja, motive, analize „fenomena“, i univerzalisanje koje vodi do otužnosti i razvodnjavanja, do gubitka subjekta u opasnosti, čoveka koji je gej.

Skandal je kulturna pojava, ona označava premet u jednoj javnosti, označava pojavu novog koje nije uvek lako „konzumirati“. Kada zavlada beznađe, kada se sve veže u čvor, kada rešenja nema, ili postojeće snage nisu u stanju da ga pronađu, javljaju se žene koje sednu na konja, ili na metlu i krenu. Nekada se to završavalo na lomačama, danas u medijima. U jednakosti „kupljenoj po cenu jednoličnosti“, ili u „večnom miru“, u dogovorenoj pristojnosti i korisnom pomirenju, u eutanaziji, javi se jezik koji stavlja upit jezicima kojima se inače govori i zastupaju stavovi, ovoga puta u paralelnim Srbijama, paralelnim politički, generacijski, medijski, kulturološki, i čini mi se da se to upravo događa sa jezikom Jelene Karleuše.

Taj jezik nas stavlja pred zadatak traženja jezika za artikulisanje javnoga, ili opšteg interesa i pridobijanja pristalica za njegovo ostvarivanje, što nikako ne znači plediranje za „govori tako da te ceo svet razume“, već potragu za novim jezikom, za novim idejama, u stvari.

(„Krosborder komunikacija“, reklo bi se projektnim jezikom, ili jezikom nacionalista koji se „apdejtuju“ na tako strašan i kič način u nadi „benefita“ za sopstvenu budućnost.)

No, ne „međutim“, ili „ali“, već „i“ pod nadnaslovom „Banka protiv Fonda“, na E. novinama pojavio se, čini mi se, nekomentarisan tekst pod naslovom „Nema mira za Biljanu Kovačević-Vučo“. „U cilju negovanja uspomene na pre pola godine preminulu Biljanu Kovačević-Vučo i sa namerom da nastave njeno hrabro i neumorno zalaganje za poštovanje, unapređenje i promociju ljudskih prava i demokratskih vrednosti, članovi Biljanine porodice i njeni najbliži prijatelji i saradnici su – u skladu sa važećim zakonskim propisima – osnovali Fond 'Biljana Kovačević-Vučo' i registrovali ga pri nadležnom Ministarstvu kulture Republike Srbije. Međutim…“ Banka ne da račun Fondu takvoga imena i prezimena.

Možda nama ne treba parada, zbilja, nama treba marš.