Tašna mašna

Odlazimo, odlazimo. Mladi ljudi, čitave porodice. Pođite ujutro na Slaviju, ispred hotela odakle polaze autobusi u raznim pravcima, tu ćete sresti i nekog poznatog koji odlazi. Dok se, iza ograde, zida velika muzička fontana na Slaviji.

„Kralj sunce.“ “Novogodišnja dekoracija.“

U tašni mašna, a i sama tašna je mašna. Teško je bilo predvideti toliku ljubav, strast, prema mašnama i tašnama. Tašna je „detalj za celinu“ svih mašni, ona je, tašna, simbol arivističkih snova o mestu na vrhu, koje se „overava“ tašnom. Tašna je san o zagrobnom životu, tašna je stvar nad stvarima, čitav svet, ili „pogled na svet“, vrednija je od svakog javnog dobra, tašne i satovi su fascinacija, opredeljenje, stav, politika. Ako su tašne i satovi realizacija ambicije, onda takvu ambiciju nije teško ispuniti, uz „mašnu“.

Gradovi u Srbiji ima da svetle da nas psi ne bi ujedali u mraku, kao što je to reko Premijer.
„Javne nabavke novogodišnjeg osvetljenja u pojedinim gradovima Srbije sprovedene su tako da nedvosmisleno favorizuju određena preduzeća. Tako su Beograd i Smederevo u konkursnoj dokumentaciji priložili fotografije ukrasa kakve žele na svojim ulicama, dok su druga mesta poput Novog Sada i Valjeva pružila detaljan opis dekorativnih elemenata koji obuhvata i najsitnije detalje.

Na taj način prednost u nadmetanju imale su one firme koje uvoze ukrase čiji je opis, odnosno slika pružen u konkursnoj dokumentaciji. Poenta javne nabavke jeste da se zadovolji neka potreba naručioca. Ako naručilac samo prepisuje iz kataloga specifikacije već postojećih ukrasa koji se prodaju, onda se time izigrava javna nabavka. Zakon o javnim nabavkama sigurno nije pisan da dozvoljava tako nešto. (Nemanja Nenadić „Transparentnost“ i „Danas“, novine koje nisu dobile ni dinara na konkursu za medije Skupštine grada Beograda i koje su obavezno na kioscima sakrivene ispod „Sportskog žurnala“; prodavačice i prodavci odgovaraju da „samo rade svoj posao“ i da su im tako naredili. “Moj kiosk“, samo nečiji „moj“.)

I nije najvažnije koliko „rasveta“ košta, može i ništa da košta, već koliko je glupa, ružna i neinventivna.

Ne kaže narod za džabe: „Ružan ko lopov“. Kao „tašna mašna“.

Koliko je „kićenja“ fljusnuto pokazuje da su u pitanju količine, doista metaforično, kvantitet teško da prelazi u kvalitet, što pokazuje domete vlasti, centralne i lokalne. Lepo ipak ima neke veze sa poštenim, a ružno sa plagijatom i krađom. Stvarnost je plagijat i tako i svetli. Osvetljenje naših gradova pokazuje koliko bi lepše i poštenije bilo, i tačnije, da nas pas ujede u mraku.

Rasveta sve rasvetljava. Zamislite da su lokalne uprave, gradski oci (i majke) smislili da angažuju dizajnere, „ukrasi“ pravljeni, proizvedeni, da se nešto autorsko pojavilo, originalno i kreirano. Sličice iz inostranstva su očigledno mnogo privlačnije kao i sve ostalo firmirano, kopirano, šanirano, uvozno. Kao i hrana, kao i lekovi, kao i eksperti, kao, kao, kao.

Već dva meseca gledam zavesice, stalaktite, koji besomučno vise po Ulici kneza Miloša, svi isti i dosadni, sama količina, ma da je jedan red preskočen, zvezde se vuku po zemlji, a na vladinim zgradama i Domu Narodne skupštine vise svetleće šustikle, i sve je isto.

Ne moramo znati , „koliko mi dođeš“, vidi se, osvetljeno je. I namera da se narodu pruži iluzija, „kićenje“ je simbol svih iluzija.

Međutim, „birači“ ove godine ne žele i neće da na gradskim trgovima „pevaju i pucaju“.

„Građani traže da lokalne vlasti imaju ljudskosti i razumevanja“(„Danas“). „Mi građani Beograda zahtevamo od gradonačelnika Siniše Malog i članova gradske vlade da odustanu od koncerta i proslave Nove godine na gradskim trgovima, a da novac predviđen za proslavu dodele deci i odraslim obolelim od teških bolesti čiji život danas zavisi od nedovoljnog broja donatora i naših SMS poruka.“ Ovo je apel građana Beograda „Budimo humani – Nova godina za novi život“.
„Budimo razumni.“

Ovakvi apeli potpisani su od Niša, Kragujevca i Novog Pazara , do Požege, Novog Sada, Subotice i Čačka. I nije reč o osporavanju i „vređanju“ pevača, kao što nije bilo ni vređanja i osporavanja sportista, već je reč o solidarnosti sa obolelima za čije lečenje bi trebalo da postoje sistemska rešenja, a ne da se bude „ponosnim“ što je obezbeđeno više sredstava (para) za lečenje u inostranstvu. Poražavajuće je za jedno društvo da se bori da finansira lečenje teško obolelih nepevanjem pevača na javno finansiranim spektaklima.

Reč je o tome da ne uvozimo „kićanke“ i ukrase prema sličicama koje su dobijale na tenderima, a da ne izvozimo bolesne na lečenje. I reč je o tome da je „tašna mašna“ najveća bolest i da „kićenje“ pokazuje koliko su „birači“ u pravu kada kažu „Ružan ko lopov“.

„Opština Požega je odlučila da umesto organizacije dočeka Nove godine novac preusmeri za nabavku skenera u užičkoj bolnici, a građani Subotice zahtevaju od gradonačelnika i lokalne vlasti da odustanu od koncerta i da novac predviđen za proslavu na gradskom trgu daju deci i odraslima obolelim od teških bolesti.“

„Budimo razumni.“ Ako je nešto blisko svetlosti i osvetljenju, onda je to razum. Uz nešto poštenja i vere u ono što se vidi sopstvenim očima, razum bi mogao doneti i prosvetljenje.