Nema dana, bukvalno, da u CZKD, u Birčaninovu, ne dođe neko ko traži da radi. To političari i ministri zovu „otvaranjem novih radnih mesta“. Veoma često to su ljudi iz okoline; kako je vizni režim ukinut, za sada neki od onih koji su držali kafane ne bi li narod u redovima za vize imao gde nešto da popije, ili su radili kao obezbeđenje u konzulatima i ambasadama, ili su prevodili zagonetne upitnike (raspuštenica ili udovica), ostadoše bez posla.
(Nemojte slučajno da se dogodi da ta svinjarija bude obnovljena, budući da je vladi i parlamentu važnije da oni koji tamo sede, sede na više fotelja za još više para i moći, nego da se njihovo „izborno telo“ kreće, baš kao što je i onaj prvi sporazum o priključivanju EU raskinut zbog neispunjavanja obaveza.)
Beda i nevolja, izvor su zarade, velike za one sa više finkcija, a male za one „na dnu“, koji nikako da se organizuju, jer kako kažu, vreme revolucija je prošlo. Svakim danom i sve više, akademski građani i građevinski radnici dolaze i pitaju imate li neki posao, nije važno šta, „mogu sve da radim, samo dajte nešto da radim i da zaradim, jer nemam“. Ljudi nemaju za nešto, ali ima i onih, mnogo ih ima, koji uopšte nemaju. Svi oni, čitav treći stalež, te se onda može reći i svi mi, spadamo u takozvana tehnička pitanja.
Dugo mi je trebalo da razumem šta se, u stvari, podrazumeva pod tehničkim pitanjima. To su pitanja ljudi, stanovništva, životna pitanja, nazivaju se katkada licemerno i „vitalnim pitanjima“, ili „životnim“, ili „egzistencijalnim“. Kao da su ona druga, netehnička, esencijalna.
Tehnička pitanja nekako su istovremno i drugorazredna pitanja. O onim netehničkim, političkim, dogovori se obavljaju na vrhu, ako dogovara ima, a ima ih (što ne abolira vrh, a i ne pomaže ona stara „da je drug Staljin znao da sam ja u gulagu, on bi me sigurno odatle izvukao“) onda se, neko drugi, ministarstva, komisije, agencije i ostali stafovi i timovi, bave tehničkim pitanjima. To jest – nama, radnicima, seljacima, poštenom inteligencijom, izbeglicima, žrtvama rata, svima onima kojima su neophodna za život državljanstva, posao, hrana, vazduh i sve te tako „drugorazredne“ potrepštine. Život sam je u odnosu na važnost teritorije, suvereniteta, identiteta, istorije, ideologije, politike jedna sasvim tehnička činjenica, on je drugorazredno pitanje, ono koje se nikako ne bi smelo postavljati jer mu sada nije vreme, toliko je važnijih stvari od života samog. Koji ima biti odložen do daljnjeg. Verovatno se zbog toga nalazimo sasvim pri dnu lestvice onih naroda koji se smatraju srećnim. I to baš nikoga ne brine.
Naši bi, na osnovu takvog jednog istraživanja, istraživanja o sreći, rekli da svi oni koji su izjavili kako su nesrećni, ostavljaju loš utisak o Srbiji, ili da njihova nesreća nije dobra za imidž države u svetu.
Teritorija iznad svega, makar se na toj teritoriji davili, gladovali, gušili (samo da se prozor ne otvori) ili jedni druge gurali, „naši“ tukli „njihove“, makar tu teritoriju eksploatisali, silovali, krčili, uništavali, na svaki način skraćivali za razne lične i grupne potrebe i, naravno, ograđivali. A zbog nesreće na toj teritoriji možemo po njoj pljuvati, đubre bacati, činiti joj što god hoćemo jer to je naše, i samo naše osećanje slobode.
Pa, u krajnjoj konsekvenci, ili olako, i rat je bio posledica razdvajanja „političkih“, „ideoloških“, „istorijskih“, rečju „važnih“ i „tehničkih pitanja“. A kako na tom rasapu i dalje insistiramo, rat za teritorije će se nastaviti, drugim sredstvima, borba neprestana protiv življa i života.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
