Tek će unuci biti vaši pravi sinovi

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

(Istovremeno, konferencija je kasnila sa početkom zato što se čekalo da u prostoriju, središnu, bude unesena srpska zastava.)

Govoreći o žilavosti „titostalgije“ (Mitja Velikonja, „Titostalgija“, profetsko izdanje Biblioteke XX vek Ivana Čolovića, kao što su to i druga izdanja Ivana Čolovića) istoričar Predrag Marković piše („Politika“, 21. maj, temat „25. maj“) kako se, uprkos istorijskom revizionizmu i novim saznanjima o brutalnosti komunističkog pokreta i režima, ne smanjuje nostalgija „bivših podanika“. Drugarica i drugova, radnog naroda, građana, stanovnika, radnika, seljaka i poštene inteligencije, toga se sećam, ali „podanici“ mi se čine karakterističnim upravo za iz Jugoslavije izlučene države. (Izraz „izlučen“ upotrebljava Ante Lešaja u knjizi „Knjigocid“, koja, akribično i empatijski istovremeno, govori o „izlučivanju“, uništavanju knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, „Profil“, Zagreb).

Dosta je vremena prošlo od pojave Velikonjine knjige, a „rad vremena na shvatanju stvari“ (Marks) radi, ne „odrađuje svoj posao“, nego radi. Tako da tokom toga rada vremena nostalgija prelazi u jednu mnogo aktivniju formu, naime, nije više reč o nostalgiji, već o programu, ili, ako hoćete, o politici. Onda je tu i titostalgija, koju Marković naziva „žilavom“. Ne bih, naime, razdvajala ova dva pojma, žilava. Ne mislim da je Tito, koji je po mišljenju Markovića nadživeo Jugoslaviju, već da je Jugoslavija država koja čini Tita tako prisutnim, „bez institucionalne podrške“, kako sa pravom zaključuje Marković. Te mislim da treba reći pogotovo danas (LJubljana – Beograd – Zagreb – Skoplje) veoma jednostavnu stvar – ljudi nisu bili podanici, već su se osećali bezbedno od progona i nasilja pre svega na nacionalnoj osnovi, nisu bili izbezumljeni od ugroženosti, i to je razlog zašto se Jugoslavija javlja kao utočište, ali i kao otpor. Građani nisu bili predmetom izbora države, to jest država nije razlučivala i izlučivala svoje stanovništvo, birkala koje joj paše, a koji ne paše. Godi ili ne godi.

Viktor Ivančić analizira neograničenu ljubav, sa institucionalnom podrškom, finansijskom podrškom koju ministar kulture Hrvatske Zlatko Hasanbegović, čovek vrlo preciznog izlučujućeg stava i programa, ukazuje svom beogradskom kolegi Bojanu Dimitrijeviću, zastupniku ideologije i činodejstvovanja Draže Mihailovića, te i Milana Nedića. Tako to jeste i tako je to bilo.

Izgleda potpuno zapanjujuće i otrežnjujuće, i zahtevno, kako se Jugoslavija nosila sa ovom srpskohrvatskom transverzalom, kako je bilo moguće, a bilo je, steći istorijski legitimitet u objedinjujućoj Narodnooslobodilačkoj borbi, i poistovećivanju antifašizma, revolucije u države… Kadrovi, formati i ljudsko blago (tako se zvala knjiga „Ljudsko blago“, negde posle Drugog svetskog rata, „blago ljudi“, ljudsko blago).

U stvari kako vreme života u izlučenim državama sve više propada, tako se kao jedno celo vreme vraća mnogo veća i mnogoljudnija država. I ne samo to, ali ne bih bez velike inspiracije i snage u svakom smislu sada o tome. Međutim, ima nešto drugo o čemu valja razgovarati. Ne ometa titostalgija suočenje sa stvarnošću, to jeste prošlost ne sprečava budućnost (slobodna interpretacija jedne od Markovićeve teze o štetnosti „povratka u prošlost“).

Naprotiv, suočenje sa stvarnošću naše današnjice jesu razlogom sve većeg uvažavanja prošlosti Jugoslavije.

I to je specifičnost upravo ovoga vremena. Nije to tako, po „raspadu“, ili po „propasti“ odmah bilo, bilo je jugonostalgije, susreta i, naravno, pevanja zajedničkih pesama, druženja, i plakanja, još uvek je trajao period ožaljivanja, ali danas se ožaljivanje pretvara u konstruktivnu nužnost objedinjavanja kao načina da se ne samo „preživi“, već i da se živi „na ovim našim prostorima“.

Danas, to je nešto sasvim drugo. Naime, ideja o veličini, o značaju, o primernosti, i nadasve lepoti vezuje se za državu upravo identiteta i suvereniteta, kojeg su danas lišeni derivati te države. Čija samoodržavost očigledno predstavlja isuviše veliki napor za kadrove, kapacitiranost i ljudsko blago, i sve to zajedno. Mnogo ružnoće ima na sve strane, izobličenosti, mrtvozornosti, rušiteljstva i nakaznog graditeljstva. Priroda razvoja očigledno nije potvrdila nužnost promene, jer u tom slučaju ne bi bilo titostalgije kao jednog od uporišta jugoslovenskog iskustva.

I ono što se čini veoma važnim i gotovo punim iščekivanja, neću reći nade, već otvaranjem novih mogućnosti, jeste da je obraćanja onoj zemlji, pa i crpljenje snage iz nje, veoma prisutno upravo kod mladih ljudi. Tako i vidimo da je suočenje sa stvarnošću, uviđanje teksta i konteksta savremenosti, stvarnosti, to što traži rešenja i inspiraciju u dedovini. „Nije ti ovo dedovina“, to se može čuti. Nije ni dedovina, ni očevina, ni babovina, to što na svoja nejaka i neznalačka pleća mogu poneti današnji kadrovi, ma koliko se trudili da izimitiraju veličinu, pa i Maršalovu, baš kao što nije moguće tako čitati međunarodni kontekst da u njemu budete ravnopravni, ne u smislu sile, svih količina po redu, već u smislu simboličkog značenja pojmova i primera zasnovanih na stvarnom autoritetu. Ne može se posle ratova za izlučivanja „odigrati“ kontinuitet kakav je Jugoslavija imala u Hladnom ratu. Nema zasluga u ratovima devedesetih, nema antifašizma, već „oslobađanja“ koja znače porobljavanja i uništavanja.

Zato mi se čini da je tvrdnja da je titoslavija nadživela Jugoslaviju, još jedan način kako bi se izašlo na kraj sa jugoslovenskim iskustvom, koje se, kako vidimo (diljem otadžbina) drži za najveće remetilačko zlo po legalitet naslednika neovisnih država.

Posebno zanimljivo u „Politikinom“ tematu jesu izjave tvoraca „priredbi“ (tako je Miladin Životić prizivao pozorište) u čast 25. maja. I kako se reč „profesionalno“ javlja sa odlaskom „titoslavije“ i Jugoslavije, kako se zapravo gradi distanca prema jednoj prošlosti, ili prema jednoj stvarnosti u kojoj se pod „profesionalnim“ podrazumeva distanca od propagande i medijskog inauguriranja ratnog režima Slobodana Miloševića. „Profesionalno“ bi sa tim iskustvom značilo istinito, informativno i objektivno.

Da li je danas dovoljno „profesionalno“ da bi se sačuvao RTV, da bi autori javnog servisa zadržali svoju autonomiju. To je kao i sa pristojnošću i tolerancijom. Nije dovoljno. Posle združenih zločinačkih poduhvata, potrebna je združena snaga preostalog ljudskog blaga. Ili kadrova subjekata. Na kraju „Oslobođenja Skoplja“ pisac drame Dušan Jovanović kaže „Tek će vaši unuci biti vaši pravi sinovi“.