Bilo je to posle dvehiljadite, kada sam prvi put bila u Tirani. Sećam se da sam čitala knjigu Tomaža Masnaka „Na granicama Evrope“, jutrom, na terasi hotela „Interkontinental“, na glavnom trgu. Došla sam prethodne noći, bio je sastanak Uneska. Od aerodroma do grada put prav i širok na kojem nije postojala granica između puta i livade. Danas je to autoput, duž puta stovarišta, prodavnice, benzinske pumpe i, naravno, reklame, svetla, svetlucaju reklame kao bilo gde, ili bolje rečeno u svetu tranzicije i prizivanja razvoja turizma.
Tirana je danas, bila sam u maju (behu tada kod nas velike poplave), savremen grad. Bila sam i na jednoj međunarodnoj izložbi savremene umetnosti postavljenoj u hotelu „Dajti“, staro italijansko zdanje bilo je potpuno devastirano, izložba se, uz veliko zalaganje kustoskinja, tu izvrsno smestila. Preko puta hotela u samom centru, u parku Rinija bili su kafići iz kojih su devojke donosile vodu u zdanje hotela. Danas nema tih kafića, kao ni kioska po gradu. Čujem da je Edi Rama obezbedio za radnje, radnjice i kioske mesta na periferiji grada (za one čija vlasnička pitanja nisu rešena), dok su onima sa tapijama objekti otkupljeni. Oko glavnih zdanja u centru grada uklanja se beton, i vraćaju se travnjaci. Kažu da je i na obali mora, kod Drača, uklonjeno šest kilometara betona.
To je bilo zaista zastrašujuće u Draču. Gde je trebalo zapatiti turizam, uz more sve je bilo izbetonirano, a nikle su i betonske višespratnice na sve strane, tada se kvadratni metar u tim višespratnicama na moru prodavao po četiri stotine evra. Bogat istorijski muzej bio je gotovo napušten od kustosa i osoblja, ostala je pasionirana istoričarka, rekla nam je da se dotacije smanjuju i ukidaju, kako je sve manje para za kulturu i muzeje – tranzicija.
Restorani su bili odlični, i domaća i italijanska hrana, i kontinentalna i morska.
Karavan „Žene Balkana za mir“ bio je u Skadru, dve hiljade i druge godine. U tom mediteranskom gradu, nekadašnjoj luci, nije bilo ni trotoara, razneti su, potrošeni. Do tada u Skadru videla sam rušene i uništavane kuće i zgrade, ali ne i urušavane čitave ulice. Nekadašnje kapije i masivna drvena vrata koja su imala svoju boju, bila su isprana do drveta. Još uvek su postojale radnjice sa tezgama po sredini i rafovima uza zid. Krovovi ispucanih ćeramida, ulicama zaprege su vukli magarci, a onda prođe mercedes ili nešto slično veliko i skupo – tranzicija.
Bilo je mnogo nezavršenih kuća, i neograđenih terasa, na svakoj od njih bilo je puno cveća, u keramičkim vazama.
Preko granice, naravno, nije bilo lako preći (putnice u karavanu bile su iz čitave Jugoslavije, pa je trebalo pretrebiti i pogledati sve te različite pasoše, a ta operacija sa pasošima bila je i tema putovanja). Posle granice put i pored puta bunkeri iz vremena Envera Hodže. (Koraks je u karikaturi u takav bunker ucrtao Vučića.) Nasuprot bunkerima prizor (stare grafike sa Mediterana) kako ovce pasu zelenu travu uz obalu mora. Gle. A onda u tom čudu od bunkera – kuća sandučara, usred prostora – tranzicija.
Pitali smo gradonačelnicu Skadra ima li spasa od pošasti bunkera i divlje gradnje, odgovorila je „teško“.
Gledam knjigu belgijskog fotografa Frederika Buyckxa „Moving Albania“, fotografije prizora koje ne vidite iz centra Tirane, pogotovo ne iz hotela „Rogner“ i njegovih fantastičnih vrtova.
Na fotografijama su nezavršene kuće, školska dvorišta sa crnom šljakom u podnožju snežnih planina, veštačko cveće, oni strašni regali u boljim kućama u kojima su muškarci na kauču u čarapama bez cipela, onda pravi „smederevac“ i pravi ljudi, deca sa sankama iz dasaka spojenih, ozbiljne i siromašne kamene kuće i mršave krave, fotografije sa udešenih svadbi baš kao kod nas, i erkondišeni, boginje balkanske, specifična bolest ružnoće i razmaženosti istovremeno, i naravno, druga bolest, raširena i na svakoj strani dobro zastupljena, a to je đubre, neodoljiv stvaran i simboličan prizor. Dvojica dečaka plutaju na daskama od stiropora sred neke ogromne bare ispunjene đubretom na ivici grada sa tarabom od solitera u pozadini.
„Još nema finalnog dijaloga u kome se očekuje neka vrsta novog mirovnog sporazuma, zapravo se još ne zna kako će se tek dokument zvati, ali radi se na tome“, govori u „Danasu“ Škeljzen Malići, politički savetnik premijera Albanije, kosovski i jugoslovenski intelektualac, sigurno jedan od najmarkantnijih ljudi na Balkanu, i sa velikim iskustvom.
Posle festivala „Polip“ kod Jetona Neziraja (Quendra Multimedia) u Prištini maja ove godine, otišli smo Škenzen i ja „taksijem“ za Tiranu novim autoputem Priština, Prizren, Tirana, Drač. Tridesetak kilometara od Tirane, „taksi“ stade i ni makac. Vozač ne sme da ostane pored puta sam, ostadosmo s njim. Čekajući šlep službu, pričamo o Dimitriju Tucoviću i njegovom nasleđu i u odnosu na nacionalno pitanje i nacionalizme i u odnosu na „varvarski“ liberalni kapitalizam – tranziciju.
Realnost su i fotografije Frederika Buyckxa. Otrovane vode i u planinama (Djetinja), tajkuni i traženje izlaza u „stranim strateškim investicijama“. Zbilja, šta je to realnost. Šta znači uvideti realnost, prihvatiti realnost, suočiti se sa realnošću, koja se ne sastoji u zastavama, parolama, povicima, deklaracijama, govorima, konferencijama za štampu. Od toliko zastava, od tolike njihove kumulacije jedan dron je pokazao kolika je stabilnost u mozgu ljudi pre svega. „…Za Evropu najbolje rešenje balkanskog pitanja jeste u tome – da ga Evropa nikako ne rešava. I ko suzbije svaku kolonijalnu politiku evropskih kapitalističkih sila, ko ih sprečava da se mešaju u odnose balkanskih država i naroda – taj je mnogo učinio za osržavanje svetskog mira, taj vrlo uspešno sprečava svetski rat…“ (Dimitrije Tucović).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
