Tirana iz nekoliko puta

Tirana je danas, bila sam u maju (behu tada kod nas velike poplave), savremen grad. Bila sam i na jednoj međunarodnoj izložbi savremene umetnosti postavljenoj u hotelu „Dajti“, staro italijansko zdanje bilo je potpuno devastirano, izložba se, uz veliko zalaganje kustoskinja, tu izvrsno smestila. Preko puta hotela u samom centru, u parku Rinija bili su kafići iz kojih su devojke donosile vodu u zdanje hotela. Danas nema tih kafića, kao ni kioska po gradu. Čujem da je Edi Rama obezbedio za radnje, radnjice i kioske mesta na periferiji grada (za one čija vlasnička pitanja nisu rešena), dok su onima sa tapijama objekti otkupljeni. Oko glavnih zdanja u centru grada uklanja se beton, i vraćaju se travnjaci. Kažu da je i na obali mora, kod Drača, uklonjeno šest kilometara betona.

To je bilo zaista zastrašujuće u Draču. Gde je trebalo zapatiti turizam, uz more sve je bilo izbetonirano, a nikle su i betonske višespratnice na sve strane, tada se kvadratni metar u tim višespratnicama na moru prodavao po četiri stotine evra. Bogat istorijski muzej bio je gotovo napušten od kustosa i osoblja, ostala je pasionirana istoričarka, rekla nam je da se dotacije smanjuju i ukidaju, kako je sve manje para za kulturu i muzeje – tranzicija.

Restorani su bili odlični, i domaća i italijanska hrana, i kontinentalna i morska.

Karavan „Žene Balkana za mir“ bio je u Skadru, dve hiljade i druge godine. U tom mediteranskom gradu, nekadašnjoj luci, nije bilo ni trotoara, razneti su, potrošeni. Do tada u Skadru videla sam rušene i uništavane kuće i zgrade, ali ne i urušavane čitave ulice. Nekadašnje kapije i masivna drvena vrata koja su imala svoju boju, bila su isprana do drveta. Još uvek su postojale radnjice sa tezgama po sredini i rafovima uza zid. Krovovi ispucanih ćeramida, ulicama zaprege su vukli magarci, a onda prođe mercedes ili nešto slično veliko i skupo – tranzicija.

Bilo je mnogo nezavršenih kuća, i neograđenih terasa, na svakoj od njih bilo je puno cveća, u keramičkim vazama.

Preko granice, naravno, nije bilo lako preći (putnice u karavanu bile su iz čitave Jugoslavije, pa je trebalo pretrebiti i pogledati sve te različite pasoše, a ta operacija sa pasošima bila je i tema putovanja). Posle granice put i pored puta bunkeri iz vremena Envera Hodže. (Koraks je u karikaturi u takav bunker ucrtao Vučića.) Nasuprot bunkerima prizor (stare grafike sa Mediterana) kako ovce pasu zelenu travu uz obalu mora. Gle. A onda u tom čudu od bunkera – kuća sandučara, usred prostora – tranzicija.

Pitali smo gradonačelnicu Skadra ima li spasa od pošasti bunkera i divlje gradnje, odgovorila je „teško“.

Gledam knjigu belgijskog fotografa Frederika Buyckxa „Moving Albania“, fotografije prizora koje ne vidite iz centra Tirane, pogotovo ne iz hotela „Rogner“ i njegovih fantastičnih vrtova.

Na fotografijama su nezavršene kuće, školska dvorišta sa crnom šljakom u podnožju snežnih planina, veštačko cveće, oni strašni regali u boljim kućama u kojima su muškarci na kauču u čarapama bez cipela, onda pravi „smederevac“ i pravi ljudi, deca sa sankama iz dasaka spojenih, ozbiljne i siromašne kamene kuće i mršave krave, fotografije sa udešenih svadbi baš kao kod nas, i erkondišeni, boginje balkanske, specifična bolest ružnoće i razmaženosti istovremeno, i naravno, druga bolest, raširena i na svakoj strani dobro zastupljena, a to je đubre, neodoljiv stvaran i simboličan prizor. Dvojica dečaka plutaju na daskama od stiropora sred neke ogromne bare ispunjene đubretom na ivici grada sa tarabom od solitera u pozadini.

„Još nema finalnog dijaloga u kome se očekuje neka vrsta novog mirovnog sporazuma, zapravo se još ne zna kako će se tek dokument zvati, ali radi se na tome“, govori u „Danasu“ Škeljzen Malići, politički savetnik premijera Albanije, kosovski i jugoslovenski intelektualac, sigurno jedan od najmarkantnijih ljudi na Balkanu, i sa velikim iskustvom.

Posle festivala „Polip“ kod Jetona Neziraja (Quendra Multimedia) u Prištini maja ove godine, otišli smo Škenzen i ja „taksijem“ za Tiranu novim autoputem Priština, Prizren, Tirana, Drač. Tridesetak kilometara od Tirane, „taksi“ stade i ni makac. Vozač ne sme da ostane pored puta sam, ostadosmo s njim. Čekajući šlep službu, pričamo o Dimitriju Tucoviću i njegovom nasleđu i u odnosu na nacionalno pitanje i nacionalizme i u odnosu na „varvarski“ liberalni kapitalizam – tranziciju.

Realnost su i fotografije Frederika Buyckxa. Otrovane vode i u planinama (Djetinja), tajkuni i traženje izlaza u „stranim strateškim investicijama“. Zbilja, šta je to realnost. Šta znači uvideti realnost, prihvatiti realnost, suočiti se sa realnošću, koja se ne sastoji u zastavama, parolama, povicima, deklaracijama, govorima, konferencijama za štampu. Od toliko zastava, od tolike njihove kumulacije jedan dron je pokazao kolika je stabilnost u mozgu ljudi pre svega. „…Za Evropu najbolje rešenje balkanskog pitanja jeste u tome – da ga Evropa nikako ne rešava. I ko suzbije svaku kolonijalnu politiku evropskih kapitalističkih sila, ko ih sprečava da se mešaju u odnose balkanskih država i naroda – taj je mnogo učinio za osržavanje svetskog mira, taj vrlo uspešno sprečava svetski rat…“ (Dimitrije Tucović).