To je jedna obična rupa

Rab, od 29. lipnja do 03. srpnja 2016, LJetna škola – Kultura pamćenja u suvremenoj Evropi“ u organizaciji „Dokumenata“ iz Zagreba („With a litle help of my friends“), gomila pametnog sveta, starijeg i mlađeg, ženskog i muškog, sa svih strana, zvaničnika i civila (mnogih nacionalnosti, za veroispovest ne znam, no ne naročito identitetski nastrojenog, odnosno „škola“ ima nešto više i šire od toga, koncentrisana je na sumu istorije koja se spaja i rastavlja, stvara i dokida i u odnosu prema pamćenju i sećanju; politike sećanja, a ne politika sećanja.)

Od Rijeke ka Rabu to što se vidi jedan je od najlepših krajolika na svetu, dramatično lep. Nema ničeg sentimentalnog, gotovo apstraktan, u svakom slučaju asketičan. Na moru i na suncu. Među svim otocima nalazi se i Goli otok. Na kome je i Petrova rupa, a onaj po kome je rupa i dobila ime, kada je u nju bačen kao zatočenik, kao informbiroovac, rekao je: „To je jedna obična rupa“, to je izjava komandanta Lovćenskog odreda i potpredsednika crnogorske vlade odmah nakon oslobođenja i pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Izjava koju citira u svom predavanju i „vođenju“ po Golom otoku istoričar dr Martin Previšić, upravo doktorirao na toj temi (i o čijoj nezavisnosti, Martinovoj, i slobodoumnosti, izvan svake dogme i predrasude, još će biti mnogo reči, po izdanju njegove knjige) sublimira više jednu Teomahiju nego osećanje žrtve, koja je bez sumnje i sa razlogom dominantna kada je o zatočenicima Golog otoka reč. Sumnjam da bi Petar pristao žrtvom biti.

I kada je reč o odbrani Jugoslavije od napada Sovjetskog Saveza, i Staljina i staljinizma, o borbi protiv imperije, o odbrani od staljinističke imperije, staljinističkim metodama. Kako se kod nas menjalo – to znate. Živeli ste ovde. Kako je bilo u staljinističkoj imperiji, to znate od Solženjicina, a možete da pitate i Poljake, i Čehe i Mađare, i Bugare i Albance. Kakva je bila staljinistička imperija, to najbolje među Jugoslovenima znaju porodice ubijenih jugoslovenskih graničara koji su branili Jugoslaviju od imperije.

Po povratku, preko mora, u hotel na Rabu, koji se zove „Padova“ (toliko je ugodan da bi „Rab“ mogao biti) i koji je hotel nad hotelima, luksuzan i nov u novom stilu za nove ljude, za buduće ljude, za sve one koji prolaze pored škole „Kultura pamćenja u suvremenoj Evropi“ (a i škola je tu banula, ili je sve to baš tako, i jedni i drugi i treći, i Goli otok i Brijuni tamo negde iza ugla, čudesna montaža atrakcija novosagrađenih vila i svakolikog nasleđa), smejemo se do u kasne sate zbog opaske Petra Komnenića.

Sasvim je jasno, smehom se oslobađamo od sažaljenja i straha (Aristotel), smeh kao katarza usled konfrontacije teško zamislivog herojstva, odbrane od straha. Herojstava sa prezirom prema kazni, i profanosti najčešćih tumačenja tragične zbilje, a sada istorije jedne zemlje koja je nakon svega „propala“, koja je „nestala“, koja se „raspala“.

Koliko je koštalo to što je „propalo“, što se „raspalo“, što je „nestalo“.

Čini nam se da znamo nešto, neki znaju i dosta, neki su slušali, neki guglaju (šta se sve na Guglu ne nađe, sa kog stajališta, koje zemlje, koje ideologije, koje vere…), međutim kada vidite Goli otok, kao teren, kao prirodu, i kao zatvorsku arhitekturu, kamen i retko rastinje, ne ne fotografijama i ne na filmu kao što je film Darka Bavoljaka „Goli otok“ (prikazan na Školi, kao i film Tihe K. Gudac) o Otoku i licima ljudskim izbrazdanim, konfiguracije identične sa terenom, već stanete na to mesto, usred duha njegovog, kako li bi bilo stati gde god u Gulagu, tada znate težinu pitanja da li su dva i dva četiri, ili su dva i dva pet i šta je za koga mogla biti „najstrašnija stvar na svetu“ („1984“).
Među svim polaznicima škole „Kultura pamćenja u suvremenoj Evropi“, te uzbudljivim predavačima, i konačno, volonterima koji su radili na Otoku, petnaest dana, da malo uljude jedan delić, jednu stazu, jedan pristup prvom od kamenih zdanja, bio je i jedan tragač za „istinom“ sa stanovitim iskustvom agencija za izjednačavanjem svih totalitarizama.

Pitanje glasi, koje konsekvence za savremenu Evropu, pogotovo za rast desnice i nacionalizama ima pitanje o izjednačavanju „svih totalitarizama“.

Tu na Rabu, gde smo bili je bio i logor u toku okupacije – fašistički logor Kampor. Obeležen je spomenikom Edvarda Ravnikara, i stihovima Ivana Gorana Kovačića. Obeležje u prostoru, uključujući i friz sa scenama živoga života, pomalo zapušteno, kao i svi spomenici antifašizmu, jeste, ali je i izuzetno i svečano lepo, sa pločama, malim, ali veoma sličnim onima koje su na mostarskom groblju Bogdana Bogdanovića.

Pitanje glasi, zašto su spomenici koje diže jugoslovenski modernizam, a bilo je, naravno i koječega mimo modernizma, veličanstveni (Bakić, Bogdanović, Angeli Radovani, Ravnikar…) autorski i za epohu i narod označavajući, i zašto su mnogi porušeni i svi zapušteni. To jeste, šta smo rušili i šta podizali. Šta mi zapravo o sebi mislimo, pojedinačno i kolektivno.

Dakle, od značaja je rad škole „Kultura pamćenja u suvremenoj Evropi“, reklo bi se da literatura, film, umetnost imaju prevagu u saznavanju i katarzičnoj moći, te i čitavo umetničko nasleđe nastalo na temelju istorijskog iskustva, sa svim traumatičnim mestima osporavanja. Istovremeno, činjenice, faktografija, dokumenta, međutim biti na mestu radnje, sresti sa belinom krečnjačkog kamena koga spira kiša, sa šiljatim stenama koje ranjavaju hod, sa retkim rastinjem koji se danas jedva bori za opstanak, sa kamperskom zaravni, sa logorom kao da si se sreo sa svim logorima.

I posle svih žica i logora po Evropi, u Evropi ponovo dižu žice i rampe da izbeglice ne bi imale utočište, to su žice u prvoj polovini dvadeset prvog veka, žice za izbeglice iz zemalja od kojih je napravljen pakao i da budem prozaična koliko je izbeglica u odnosu na Evropljane, jedan na dve stotine i te dve stotine ne mogu da prihvate jedno ljudsko biće koje beži iz pakla. Katarza je ostala na onome što je po definiciji i bila, dramska radnja u antičkoj Grčkoj. Da katarza postoji u stvarnosti jedan na dve stotine bio bi sačekan kao jedan od boljih među dve stotine. Ne bi se žice ponovo razapinjale. Objašnjenja zašto se žice razapinju se prigodno menjaju. Žice se usavršavaju. Od bodljikave u žilet žice. Cilj koji se žicama ostvaruje je uvek isti. Držati druge u paklu. I sprečiti ih da iz njega pobegnu. Kultura pamćenja u savremenoj Evropi, sada, ovog i prošlog leta i ko zna koliko još leta je sklanjanje žica na putevima izbeglica. Ako ima pamćenja, izbeglice neće nailaziti na žice. Sećanje je tako uslov života. „Dokumenta“ su mesto govora. Da li činjenice, fakta, dokumenti nešto znače u zakovitlanim propagandama protiv „drugih“, u širenju straha i panike da će nas „oni“ žive pojesti. Bar mi „na ovoj teritoriji“ trebalo bi da to znamo – ko se ograđuje žicama čini to sam sebi.