Trepča

„LJudi koji su svojih 40 godina posvetili radu u Trepči danas nemaju ni penziju. Nemaju ni šanse da se prijave za penziju, za jednu normalnu penziju dostojnu čoveka koji je 40 godina proveo u rudniku. Mislite da će ti ljudi lako odustati. Ne. Bez obzira kako mi razmatramo ovu situaciju, ti ljudi se neće lako odreći potrebe za dobrim i dostojanstvenim životom u penziji,“ rekao je Kelmendi.

Kao što je opšte poznato u Beogradu gradu postoji plan, „urbanistički“, o izmeštanju spomenika Dimitrija Tucovića sa Slavije, to jest njegovo instaliranje nigde drugde do – ispred Narodne banke. To je još jedan od ironičnih gestova, sarkastičnih gestova, uzurpiranja svake naše istorijske utemeljenosti i simbolična predaja socijaldemokratije ništavilu, i nihilizmu vlasti lišene svake ideje o opštem dobru i javnom prostoru. Samo, ima još jedne vrste ironije u njihovom smeštanju ovog spomenika kod Narodne banke: gledaće ih svakog dana Dimitrije Tucović, koji je glasao protiv ratnih obveznica, jedina socijaldemokratija u Evropi, pred Prvi svetski rat.

Ko nije čitao i ne da mu se da čita Dimitrija Tucovića, a i nije „pogledao“ predstavu „Enciklopedija živih“ (CZKD, Beograd i Ćendra Multimedia, Priština, i Zlatko Paković) i o tome kako nacionalističko zlo služi da bogati Albanci pljačkaju siromašne Albance, što bogate Srbe čine siromašnim Srbima, može ovih dana na RTS-u u jutarnjim časovima da gleda reprizu serije iz 1973: „Dimitrije Tucović“ Edvarda Galića sa LJubišom Samardžićem u naslovnoj ulozi.

Bilo bi to dobro za razumevanje istorijata Trepče i njene sudbine danas.

Ili, da vas podsetim na emisije „Insajdera“ o bludu pljačkanja „Kolubare“, a i one posvećene dugogodišnjoj eksploataciji političkih zabrana i ometanja svakog normalnog života između Albanaca i Srba, kako bi se iz „granica“ i „administrativnih prelaza“ izvukao što veći profit i kako je stanje i ostajanje Srba na Kosovu služilo neslućenom bogaćenju svih onih u posedu moći i vlasti, i sile.

Putujući na Kosovo na još jedan razgovor interetnički, interreligijski i interkulturni, preko Mitrovice gledala sam u ogromno zarđalo zdanje Trepče (to je boja zarđalosti, boja ruda i krvi), u ranu i spomenik iz vremena u kome smo učili o neprikosnovenom naporu rudara, u kome smo na novčanicama gledali u njihov lik, i bili „edukovani“ da je njihov položaj, i njihov rad i njihova reč, poslednje što se može dovesti u pitanje.

Duga je istorija Trepče, sa srednjevekovnim začetkom, ali kako je nacionalističko odgurnulo svako klasno pitanje (Tucović), mnogo je više u skorašnjoj prošlosti bilo reči o manastirima nego što je bilo reči o sudbini Trepče. Politički i partijski interesi bili su presudni onda kada se kretalo ka privatizaciji koja je istovremeno bila velikim delom uzrok nacionalističkih sukoba i implementacije tih istih sukoba.

Kada sa puta gledate Trepču, onoliko koliko je put obilazi sa svih strana, čini vam se kao olupina broda koji plovi kroz istoriju, sagrađen da bude večit, da plovi kroz vreme kao veza između nutrine zemlje i njenog kretanja. Ili kao vasionski brod koji je odnekud davno stigao i tu ostao, među ljudima. Ako manastiri simboliziraju carstvo nebesko, onda Trepča simbolizira carstvo zemaljsko.

Slušajući ovih dana o vlasništvu nad „Trepčom“, nacionalnim, ne mogu a da se ne setim dela knjige Škeljzena Malićija „Kosovo i raspad Jugoslavije“. U formi obimnog intervjua, životnog sećanja Malićija u odlomku „Štrajk u Trepči“, na pitanje „Stali smo kod štrajka u Trepči“, Malići odgovara:

„Da, štrajk… Bila je to sublimna reakcija u sledu javnog otpora koji je počeo u jesen 1988. godine masovnim marševima iz svih gradova Kosova prema Prištini. Te godine dirigovani srpski populizam je dostigao kulminaciju. Miloševićev režim je organizovao širom Srbije i Crne Gore masovne i agresivne mitinge kao deo pritiska na Kosovo i ostale republike, u cilju promene Ustava iz 1974.. Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela…. Rudari Trepče su reagovali na promenu Ustava. Bila je to velika herojska i dostojanstvena akcija. Rudari su sišli u podzemne kopove i na dubini od 800 metara rudarske jame organizovali štrajk glađu, koji je odmah prerastao u generalni štrajk i nedelju dana paralisao život na Kosovu. Građani Kosova su jasno pokazali da su protiv promene Ustava, ali je bilo uzalud. Režim naoružan do zuba nije birao sredstva, ponovo je proglašeno vanredno stanje, savezni organi su još jednom bili primorani da slede diktat Srbije, ali su dve dalekosežne posledice koje su dovele do rušenja tri noseća stuba socijalističkog sistema i savezne države. Prvo, štrajkom u Trepči izgubio je legitimitet stub komunističkog sistema, jer nije poštovan revolt radničke klase, i time je dokazano da u tom sistemu više ne postoji diktatura proleterijata i da se radnička solidarnost zamenjuje nacionalnom, etničkom solidarnošću. Drugo, izgubila je legitimitet i politika nacionalne ravnopravnosti koju je inaugurisao Tito. Napokon, nestala je i delikatna ravnoteža između republika, koje su sklopile savezni ugovor, pošto je Slovenija iskazala solidarnost sa revoltom rudara i izjavila da se u Trepči brani avnojevska Jugoslavija, poručujući Srbiji da odustane od pretenzija nasilne promene Ustava Kosova, jer se na taj način ozbiljno i nepopravljivo ugrožava i jugoslovenska federacija“ – rekao je Malići.

Taj se zvao Miroslav Šolević i pre „događanja“ o kojima Malići govori, pre štrajka u Trepči, Šolević je bio na čelu dolaska radnika sa Kosova po pravdu u Beograd, bili su to nezaboravni prizori ispred Savezne skupštine, i u Pionirskom parku; vraćeni su na Kosovo i tada se moglo čuti da su došli kao radnici, a vraćeni su kao Srbi.

Na onom istom sastanku u Prištini 2013, Safet Gerxhalim, predsednik Privredne komore Kosova, je rekao: „Onoliko koliko je Trepči potrebno Kosovo, kako bi povratila nekadašnju slavu balkanskog lidera u preradi velikog broja metala, toliko Kosovu treba Trepča ukoliko želi da postigne stabilnu, konkurentnu i efikasnu ekonomiju. To znači da je sudbina Trepče i Kosova zajednička i ona ne može da se deli.“

Godina je 2016. i sada ćemo preostali radnici, seljaci i prirodna inteligencija u Brisel po rešenja koja nismo uspeli da nađemo sami, po “ pragmatična a ne politička rešenja“ (iz citata sa početka ovog teksta).

Danas, 20. oktobra 2016, dok četničke vojvode polažu vence oslobodiocima Beograda, dok se preoblače u partizane i riinektuju borbe, dok se svi bavimo ovom maskaradom, da li neko zna šta se dešava sa našim fabrikama, na primer u DMB 21. maj Rakovici, šta se desilo sa fabrikom i radnicima IMT?