Trezor

Emisija „Trezor“ Bojane Andrić na RTSu je kulturno i javno dobro od neprocenjivog značaja, te je prekid emitovanja „Trezora“ varvarski čin koji računa da je preostalo malo onih koji bi imali interesa da „Trezor“ gledaju, ili, je pak po sredi takvo stanje duha na RTSu , a i oko njega, da pomoći nema, a nema ni svesti da je pomoć potrebna.

„U novoj programskoj šemi Televizije Srbije „Trezor“ više ne postoji. Prvi „Trezor“ emitovan je 4.februara 2002, a poslednji 16.juna 2017“ Potpis: Bojana Andrić“

Zašto u programskoj šemi Televizije Srbijeja, javnom servisu, nema mesta za „Trezor“. Zato što RTS Srbije teško može biti programom budućeg „Trezora“. Zato što svo bogatstvo zemlje ima biti uništeno, da bi sve počelo iz početka u „novijoj istoriji“. Ova orvelijanska odluka da „Trezora“ više nema, odnos je prema prošlosti, njeno brisanje, brutalni čin koji ima nameru da inaguriše postojeće kao jedino moguće, i kao oduvek samo ovako postojeće. To je naravno odluka protiv „zajednice sećanja“ najopasnije ovdašnje mentalne i emocionalne radnje koja bi mogla probuditi empatiju sa onima koji su umeli i znali bolji biti, veći, širi, darovitiji, od ovih koji su RTS i zemlju opotočili strahovitom količinom osrednjosti i ignorantstva svake vrste, a naročito prezira porema narodu, njegovom nasledju i konačno, narodu koji ima da se divi svetlećoj fontani, a ne revolucionarnome Dimitriju Tucoviću.

Traje, kao što znate, sistematsko zatiranje bolje prošlosti, i institucionalisanje kiča umestio istine. Osvetlenje centralnih institucija ovoga naroda u gradu Beogradu već odavno liče na kockarnice, grad je svetleo lopovskom ružnoćom, nakićen ko pijan ili lud, čitave zime da bi u leto ušao sa obojenom vodicom unesto mora, otrovanih reka i jezera, privatizovanog i divljom gradnjom upropašćenog

Savskog nasipa što preti zagadjivanjem vode koju pijemo.
Učili smo, što se i u „Trezoru“ vidi da se prvo kupamo, pa onda šminkamo, došlo je vreme obrnutog reda radnji.

Uklanjanje „Trezora“ sigurno je kulturocid prve vrste, i najveći mogući napad na temeljne vrednosti civilizacije,i naše, a njegovo zaustavljanje znak propasti i odlaska sa istorijske scene; oduziumanje mogućnosti evokacije i inspiracije mladim generacijama, njihovo sigurno osiramašenje. Osiriromašenje od onoga da su se imali rašta i roditi, i nešto i nekog naslediti. Dakle, siromaštvo tek dolazi, skučenost, nestabilnost, izgubljenost u vremenu i prostoru, odlazak.

Koliko je „Trezor“ spomenik, sigurno jedan od najvažnijih , pored onih antifašističkih koji su srušeni, toliko je i veliko delo Bojane Andrtić koja je uspela da spasi od propasti i postavi u javni prostor sumu kulturnog nasledja, time što je još, uprkos profanosti , bukavalnoj i narativnosti vremena, uspela da tematizuje, imenuje, poveže u celine, dakle da inteletualno oblikuje emisije „Trezora“ , da ljudima i dogadjajima da njihov puni smisao.

Sistematski se radi na zaboravu, a koliko je toga nezaboravnog, teško je ne setiti se koliko je nečega bilo, ukoliko je toliko toga upropašćeno i pokradeno. Materijalnog i ljudskog blaga. Trezor, narodni trezor je prazan, ispražnjen od identiteta pre svega modernog, integriteta i suvereniteta.
Ostaje kontinuitet nasilja. Ne znam po imenu i prezimenu momke, muškarce koji biju, novinarke i novinare, ljude biju. Ne znam čoveka, „ali sira mi je poznat“, kako je u jednom komadu napisao Ljubomir Simović.“ Sira mi je poznat.

“Nadam se da češ dovoljno dugo živeti da vidiš kako se silom vlada, kako mi vladamo.“, beše to jedan o uobićajenih tekstova muškaraca koji obavezno cupakaju nogama i čekaju na znak da skoče. Dugo ih gledamo na javnoj sceni, onoj koja postaje sve većom tajnom u kojoj oni, nasilnici, ureduju po noći i po danu, to su izvršitelji nečega što bi mogli nazvati golim i brutalnom silom, bezosećajnošću ravnoj imoralnosti. I to dugo nastaje, sa opasnošću da je kasno kada je jasno.

Pokret je poznat, da li predstavlja šutira ubijenih Muslimana u Bjeljini, ili uvrtanje ruku novinarkama ,ili se taj isti, u nasilnom pokretu, nadvio nad glavu Saše Gešovskog, da li je u uniformi ili u farmerkama svejedno je. Da li etnilki čisti ili ideološki, svejedno je, nasilnici čuvaju naredbodavce, u čije je vladanje nasilje ugradjeno, baš kao što etničko čišćenje nije bilo posledica nego cilj ratovanja. Partijska vojska, SNS vojska, čuva partiju od naroda. Gledajte „jezik tela“ koji se ne da preoblikovati radomk piarova i stilista, postoji trenutak u kome nasilje provali sa svom snagom dotadašnje porinotosti u „pristojnost“ i nedvosmosleno se očituje u pokretu i jeziku. Posebno u negiranju da nasilje postoji i da je imanentno vlasti.

Koliko smo se toga nagledali, oni koji su preživeli. Zadavanja straha svim sredstvima. Jer je svrha nasilja da se ono ne imenuje, da se sakrije, kao bolest. Ako si predmet nasilja znači da si nepodoban, kužan, te je najbolje ne talasati, da se dalje ne bi provociralo i izazivalo. Te je učinak nasilja u vreme inaguracije predsednika, jasno pokazan u mimikriji novinara „Tanjuga“ i držanju dierektirice koja ne bi da se nadalje o tome govori, več da se stidna stvar, maltretirani novinar sakrije, baš kao što je nezgodno reći da ste silovani, nasilje treba sakriti da vam se još nešto gore ne bi dogodilo. A možda i zato što se čitav drušveni kontekst preradjuje u cilju postizanja uverenja kod većeg broja „birača“ da je ta ili taj, koji je batine dobio, kriv i da je batine i zaslužio .
Tome, pored svih oružja i orudja, te sukladnih medijam, služi i permanentni rad na zaboravu. Institucionalan i parainstitucionalan.

Budući da je „Trezor“ RTSa javno dobro, od izuzetnog značaja za narod i državu Srbiju, RTS i njegov Upravni odbor, te Ministarstva kulture i prosvete, trebalo bi da zaštite ovaj arhiv, da ga učine dostupnim savremenicima, i budućim generacijama.

Gradjani ove zemlje imaju pravo da znaju šta se sa „Trezorom“ dogadja , gde se on nalazi, i kako do njega, kao sopstvenog vlasništva mogu doći.“Trezor“ je neotudjivo vlasništvo naroda. Gradjani ove zemlje imaju prava na svoj arhiv,na dokumenta, na svoje roditelje, istoriju, uspomene, snimke, heroje, stvaraoce, spomenike, na svoj ponos i na svoju čast. I na svoj odnos prema onome što te vrednosti ne predstavlja.