U čemu je stvar

A ta se stvar sastoji u tome kako je došlo do toga i kako je bilo moguće da takve snage kao ove beskonačno i trenutno „dele plen“ i to nakon izbora i očigledno preskupe izborne kampanje u kojoj su skupljale glasove na osnovu parola o departizaciji države. Pa da javimo u čemu je stvar, kada otkrijemo. Na bazi prelaska kvantiteta u kvalitet.

Moj rođak i prijatelj Nano Ruzin dobio je pre neki dan orden Legije časti, ceremonija je obavljena u Ambasadi Francuske u Skopju. Došavši iz Beograda jurili smo da stignemo na vreme, tako da za trenutak nisam bila u mogućnosti da u potpunosti doživim šok od susreta sa Trijumfalnom kapijom u Skoplju, kroz koju se ne ulazi i ne prolazi, već stoji sa strane ulaska u centar grada. Hajde da kažem da smo prošli pored Kapije zureći ka činu koji je istovremeno i ritual oko nekakve zasluge ili, ako hoćete, neke „pobede“.

Ima, naravno, stvari o kojima slušate, pa i čitate, ali razlika između informacije i saznanja je zaista velika (u prilog raspravi da li je internet to što je sve), e to da videti i imati informaciju jesu dve različite stvari, kada vidite koliki je Aleksandar Makedonski posred Skoplja.

I nije samo da je neviđeno veliki, pa i za Dubai, ili Šangaj, već je on i osvetljen tako da ne znate da li se to neko sa njim, Skopljem i Makedonijom sprda, ili misli za ozbiljno. Svetla odozgo i odozdo, nisu specifična samo za Skopje, već njihov varijetetski, lasvegasovski, ili ne znam kakav kockarski imaginarij, zapravo je krajnja instanca identitetskog ludila koje vlada našim „teritorijama“. Državama bez države, vođama bez naroda, osvajanjem javnoga prostora da bi se taj isti prostor uništavao, razarao i izvrgavao ruglu, da bi se u kič pretvarao. Ali nije tu samo Aleksandar, tu je i Filip, i Delčev i svi drugi, međutim kulminacija, klimaks, dolazi u pogledu na Panteone i Partenone u vidu muzeja i javnih institucija nazidanih jednim parčetom reke Vardar. Ova sperovska, a posle sovjetska, impostacija moći u odnosu na koju civil ima da bude mali i poslušan, zaista je karikaturalno ovaploćenje noćne i dnevne more sna o snazi i veličini, čiji je cilj hipostaziranje moći na bazi zloupotrebe identiteta.

Kako, zašto i čemu, uz uvaženje svih istorijskih situacija, kako je moguće da zemlja koja samo u Ohridu i oko njega ima tri stotine i šezdeset manastira, koliko dana u godini ima, od devetog do četrnaestog veka, čini to čudo od sebe. Pa koja je veza između svakolike vrednosti Svetoga Nauma, u koji jurite da bi se „pročistili“ i našli to, tu stvar, identitet i beskrajno tužni luksuz lepote naroda i njegovih graditelja.

Odlazimo na imanje Nikole Mujoskog, bivšeg jugoslovenskog sudije i sada advokata u Velgostima, pored Ohrida, u kraj poznat po „proizvodnji“ najvećeg broja intelektualaca. E, pa baš, ako je za videti šta je to „domaćin“, valja ovde doći u beskrajne voćnjake i ružičnjake i sesti baš za sofru. Kada sednete za ogromni sto u nekadašnjoj i današnjoj trpezariji i kuhinji Nikole i brata mu Stefana, onda naučite, mimo interneta, i šta je to sofra zapravo.

Pa da se vratimo na Mihino pitanje sa početka ovoga teksta. U čemu je stvar i kako je bilo i jeste moguće, izdati identitete i šta sve ne još u prilog sveopšte uzurpacije „svega postojećeg“, a u interesu ljudi koji su zabijajući nacionalne zastave na vrhovima svojih novogradnji premrežili i nebo i zemlju (svakome pored sebe uništili su pogled, i vreme i prostor) da bi se stvorile nove klase koje vladaju našim zemljama.

Pa ma koliko to ludački zvučalo, ne vidim drugog puta da spasavamo šta se spasti može, do da se povezivanjem onoga što je preostalo, strese taj sada tranzicioni i razorni klasni sloj, koji kao gubar jede ostatak „zaklanih naroda“, i koji je grdan, ne sa ravnopravnom odgovornošću, ne samo zbog onoga što je rušio, već i zbog toga šta je i kako je na ruševinama sazidao.