U čemu je tvoj problem

A možda i nisu vrhunac, reči, biće to kada ih „ovaploti“ nasilje. Jer iz nasilja su i proistekle, reči koje udaraju iz svakog saopštenja, bespogovornog govora, reči bez trunke autorefleksije, dileme, reči koje se probijaju, nameću, laktaju, marširaju. Dubina iz koje izviru su resentiman i osveta.

Za nekoliko dana biće trideset godina od Osme sednice CK SK Srbije, 25. ovog meseca navršilo se sedamnaest godina od ubistva Ivana Stambolića.

Kako se uspelo da se vrednosti prerade tako da je jezik Bogdana Labana moguć, kako je moguće da čovek koji tako govori bude gradonačelnik Subotice. Odakle je on taj jezik izvukao, kako je na tom jeziku progovorio, jeziku koji se kreće između psa-vuka na reklamama JSO-a i njegovog omiljenog pitbula „kome će baciti iščupani grkljan“ Vladimira Polovine (inače stručnjaka). Koja je i kakva je to mašta. I kakva je ova zbilja u kojoj danas povodom ozakonjenja prodaje zemljišta u Vojvodini, predsednik skupštine upozorava poslanika zbog upotrebe reči laž, laž da taj zakon nije ono što jeste, a istovremeno postoji govor Bogdana Labana. To je kao skupštinska diskusija o „lex specijalisu“ za izgradnju Beograda na vodi pozdravljenja od strane poslanika koji nemaju vodu u svojim gradovima. Kako su naprednjaci, dugim i subordiniranim radom, daleko od zatvorenih očiju civila, preuzeli i zgrabili instituciju govora mržnje u svoja usta i ruke i vratili je pravo u glavu svakom ko govori istinu, to jeste govor mržnje se odnosi na izricanje očiglednog, dok je „pristojan“ govor institucionalizacija laži. Nije samo naš fenomen i nije po prvi put u istoriji. Dok su stvarali haos, govorili su, urlali su o miru.

„U čemu je tvoj problem?“ pita Laban Polovinu. Dotle je došlo. Umesto da Polovina pita Labana – u čemu je njegov problem. Budući da je ta zamena obavljena, onda će Laban tužiti Polovinu, da predupredi „optužbe iz političkih razloga“(na primer: žrtve su krive, ako uopšte pristanemo da je bilo i žrtava u ratu i u nastavku rata drugim sredstvima, a tokom „nemilih“ istorijskih događaja i „mračnih vremena“, i onoga „što se dogodilo“, „na ovim našim prostorima“, na „teritoriji, u „regionu“, na Balkanu kao na Marsu).

Kako je Labanov govor formiran, iz koga mesta on govori, koje je mesto njegovog govora. Neću ga dalje citirati, no njegovo „obraćanje“ traje desetak i više minuta, i da vređani to sluša i odgovara, kaže nešto, (kakvo isleđenje) i da se u pozadini svega toga, jednog kafanskog, navijačkog, neradničkog, partijskog jezika (to nije ni ulica, ni žargon, ni psovanje, ni vređanje, to je prosto nešto što nastaje uz “šipku“), na rubu odsustva govora koji ga je morao davno, na vreme, po svaku cenu „nepristojnosti“ sprečiti da isplazi jezik tada kada se zametao, i da ne dozvoli da je to sada govor koji će svaki drukčiji govor nazvati govorom mržnje, i upitati sve nas u čemu je vaš problem.

Šta vam se to ne dopada, u čemu je stvar, kada je „sve po zakonu“, “šta je tu sporno“ kada smo mi većina. Kroz sve to izgovoreno dok zveckaju čaše u pozadini, dok, dakle nekog pored Labana i Polovine njih tu, u kafani, ima, i dok od tih što ih ima, kao da ih nema, niko ne prekida taj Labanov trbušni monolog, iz koga je jasno da do te erupcije nutrine i suštine jednog načina mišljenja i vladanja progovara bes i obest.

A progovara „politička“ suština tajnoga „autovanja“ – prozivanja, “sve je po zakonu“, za ukazivanje na pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, i da se zapravo u Labanovom jeziku vidi pravo na pljačku, na suicidno uništavanje zemlje i ljudi (i nije suicid samo u tome).

Kao druga „politička“ stavka javlja se optužba za pripadanje inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“ jer „u čemu je problem“ bilo koga ko se suprotstavi načelima lepog i korisnog po viđenju naprednjačke vlasti. Kako Laban „razgovara“, to je, po njemu, gradonačelniku Subotice, način vođenja politike, čovek sam to kaže.

I tako je. Jer se Bogdan Polovina „služi govorom mržnje“, pa čak i kada ga, po zvuku na snimku, gradonačelnik šamara, a ako ga i nije šamarao, nije mu ni samo šamarima pretio, već životom. Gradonačelnik Subotice uzima za opravdanje svoga zločinjarenja porodicu kao štit, pa za natpis „Bogdane, bog je ljut“ (a još nije ljut, ni đavo, ni dobri bog, i nismo ni u raju ni u paklu već godinama u čistilištu), koji je ispisao „jebeni Crnogorac“ Vladimir, da je time uvredio gradonačelnikovu porodicu. Optužba za uvredu porodice je vrhunski domet prisvajanja „govora mržnje“ u svrhu gaženja, ili bolje rečeno marširanja kroz svako osporavanje apsolutne vlasti, želje i volje.

E, ne, nije asocijacija na Labanov jezik ni Nušić, ni Sterija. Takvim usporedbama, dobronamernim i olakšavajućim, i duhovitim, došlo je do prelaženja „govora mržnje“ u instrument terora. I do zloupotrebe „pristojnosti“ i „tolerancije“. I nije Laban komšinica koja se podbočena na stepeništu inati, niti je Polovina „sumnjivo lice“, jer ono što je promenjeno jeste kontekst u kome sve što je ironija i duhovito više nije oslobađajuće. (Naravno ne tvrdim da i to nije „prvi put u istoriji“, što Andraš Urban i govori u predstavi „Rodoljupci“ igrajući Steriju kako i dolikuje), samo što se se „mali ulični prizor“ (Breht) događa posle čitave novije istorije, prvi put na takav banalan i ogoljen način.

Živela sam u Subotici i radila u Narodnom pozorištu (Nepszinhaz) i u KPGT-u devedesetih, upravo u vreme „diferencijacije“ i „jogurt revolucije“. Tada je na vlast došao partijski sekretar Radoman Božović, da li se sećate. I došao je baš u pozorište da saopšti „promenu“.

Boško Kovačević nije sastavio ni koji mesec na vlasti, jer se sastao sa Šuvarom, što je bilo neoprostivo za Miloševića. Onda je spomenik Jovanu Nenadu, projektovan i postavljen uza zid, blizu samog trga i pozorišta sa stubovima koji su označavali i Suboticu i teatar, preko puta gradske kuće, taj spomenik poboden je u centar fontane, sve sa zaravnjenim leđima predviđenim za oslonac. Kafana „Spartak“ na glavnom trgu postala je „Rajfajzen“ banka. I tako dalje i tako dalje.

Kada sam stigla u Suboticu (Mala sloboda), bilo je tačno pola srpskog i pola mađarskog stanovništva. U pozorištu je svako govorio svojim jezikom, a glumci su učili i govorili i onim drugim jezikom. Gradonačelnik je bio DŽerđ Sorad, a sekretar partije Boško Kovačević. Da, postojalo je jedinstvo kulturnih, intelektualnih i kreativnih snaga, tada je u pozorištu i u KPGT-u napravljeno ono što teško može biti ponovljeno, što je neprocenjiva šteta, kao i „Jat“, kao i „Sever“ Subotica, čija kosilica još uvek kosi, iako za nju više nema delova, a imam i bicikl koji i dalje vozim, svih trideset godina.

Oktobra 1989. ušla sam u krojačnicu Narodnog pozorišta u Subotici, kroz velike prozore, visoke, video se drvored glavne ulice, šetališta (danas krcatog kafićima), lišće je žutelo, bog se nije ljutio, darežljiv je bio, krojačica Natalija je plakala. Pitala sam je zašto plače, rekla je da joj je sestra umrla, i dodala: „Umro je i Danilo Kiš.“ To je Subotica. Rado bih to nekako rekla Labanu, ali ne znam na njegovom jeziku, i on bi me pitao: „U čemu je tvoj problem“ i „Jesi li ti bolesna“.