U lokvi vode

Dosetio se tu pre neki dan neko, pre „spuštanja retorike“ oko „konačnog rešenja“ za Kosovo spoljnog ministra, kako Vuka Jeremića pacificirajuće naziva Basara, da pomene plan „Zed četiri“, iz 1995, za Krajinu, kao instruktivan za Kosovo.

Malo je to što sudovi u Hagu rade i presuđuju, malo je ta pravna istina u odnosu na pravdu koja nije stigla sve monstrume koje su upakovali jedan narod u kolonu, ispleli mu smrtni venac, iskonstruisali prevaru i izdaju, ostvarili ono što se ostvariti ne može. pod pretpostavkom da su u pitanju ljudi, pa i u nameri da uspostave svoje države, suverenitete po svaku cenu, po cenu onog dečaka za volanom nekakvog automobila, sa kraja Švarmovog filma o Oluji. „Sram bilo one pismene“, rekao je tada, pre petnaest godina, jedan starac u koloni ka obećanoj zemlji.

„Seo sam na prag kuće i čekao sam jutro, čuo sam granate u zoru“, kaže u Švarmovom filmu Drago Kovačević, nekadašnji gradonačelnik Knina.

Već dugo poznajem Draga Kovačevića, srećemo se u različitim, ali gotovo uvek u sličnim prilikama, možemo ih nazvati i prilikama ožaljivanja, ili suočenja, ili zbiranja ili konsolidacije u nesreći, ili ne znam već više kako to kada se deli nešto kao sućut, ili nešto kao poklon, kao nekakva toplina, empatija, pa i razmišljanje, možda sećanje, istina, kada se dele među ljudima, preostalim, nesuverene zemlje na teritoriji istog stanovništva, to se valjda deli, pa vas to odvede, ne u politiku kako to budale misle, već u najlepšu šumu, sa svešću da je bila i može biti stratištem, srećem Draga Kovačevića i uvek mi treba jedan mali napor da pogledam u njegovo lice tako puno odgovornog bola. No, kada nekoga srećete u životu, ili ga čitate, nije, naravno isto kao kada ga vidite kodiranog na ekranu. „Seo sam na prag kuće i čekao sam jutro.“

Nekako mi se, kao što to već biva, kada ne odolevate simboličkoj radnji, koja ne mora uvek biti sentimentalna, već se nekako dogodi u vidu onog Ejzenštajnovog „pars pro tota“ preostalih naočara na katarci „Potemkina“, čitava kolona Krajišnika, suvereno lepih ljudi, starih i dece, žena i muškaraca, njihovih ruku i lica, sažela u bolnom i gorkom liku Draga Kovačevića.

Pa sada znam šta je to, taj korak više koji treba načiniti da mu se javiš, da pružiš ruku i pozdraviš se. To je korak od grada na moru i konja u planini do izbegličkog, ili prognaničkog kampa koji je još uvek pod Avalom. To je korak između srama i besa na „suverenoj“ teritoriji između mora, lokve krvi i lokve vode, put i pogled koji se skratio na metar. Do nekadašnjeg gradonačelnika Knina u Beogradu, među građanima Beograda. I sada ti digni glavu, pogledaj mu u oči, i pozdravi se.

Te sad kada već neko pomenu plan „Zed četiri“, a u vezi sa Kosovom, petnaest godina nakon Oluje, može li se malo stati, razmisliti, „spustiti lopta“ (kako su samo ti sportski termini u modi i prepuna su ih usta, „pobeda u Hagu“, „nameštena igra“, „naša priča“), sve te skaradne gluposti i izdaje u jeziku, što će reći na delu, može li se razmisliti kada je rano, a kada je kasno, ali tako da sednete na prag svoje kuće i čekate zoru, kao što to u ovom času čini neko ko se spremio da ode, ili ko se, uprkos svemu, vratio. Zbog groba ili zbog kamena, zbog nepovratne i konačne lepote ma kakve svoje kuće, zbog nepodnošljivog odnosa ove sredine, u koji je došao, prizivan „podizanjem lopte“, i osuđen na građanina drugog reda, na nepostojećeg građanina, onoga koga smatraju krivim za sopstvenu sudbinu, onoga kome je trebalo doturiti čašu vode, tada i poneko, pre petnaest godina, i nikada više. I koga je trebalo skrajnuti van Beograda, na Kosovo.