Uskliknimo s ljubavlju

 Koje, je l' te, dozvoljava svako drugo „relevantno mišljenje“, svi imaju pravo da iskažu svoje mišljenje na demokratski i pristojan način, zato je važno zadržati taj fini ton, to iznuđivanje i „ubeđivanje“ koje, kao na televiziji, zaustavlja gnev u grlu, škripu zuba, a nasilje prikriva dobro uhodanim radom ručnih i nožnih prstiju. Behu i dve dame, studentkinje prava, koje su iznuđivali informativne i pravno kompetentne odgovore od profesorke Vesne Rakić-Vodinelić, da bi pobedonosno izjavile razvijajući šaku, prste u tri prsta, „niste nas ubedili“. U šta, u to da su u Srebrenici stradali neki „njihovi“. Dobro, sada celu priču znate, i ma koliko razgovor, ili dijalog, bio demokratski, pristojan, tolerantan, eto ga, polako puže, a onda se definiše, izriče „i naši su stradali“.

Ne sporim, ovakvi razgovori imaju smisla i kao oblik psihoterapije, jer u stvari, stid i ugroženost, stisnutost, sabijenost, deprimiranost, osnovica su odbijanja sposobnosti da se čuje, jer iza toga nastupa mogućnost da se „preuzme odgovornost“, taj slogan koji se izbljuje svaki put kada se želi očigledno korisna vlast.

U našem jeziku tako jadno izbušenom projektnim „baz rečima“, sa svih strana, u jeziku neprekidne korisne samoizdaje, čujemo i to da zapravo i nije važan tekst Deklaracije, već dogovor, konsenzus šta bi trebalo u njoj da piše, a pri tome, osluškuje se, pažljivo, šta se „inače“ o tome misli, tako da se pogodi baš to što bi skupštinska većina htela i mogla da sasluša i da se o tome dogovori, da se dogovori šta to ima biti.

Kako je genocid suviše jaka reč, kumuliraju se svakodnevno svi opisi, epiteti zločina, tako se daje težina zločinu, koji ne može biti genocid. Dakle, „strašan zločin“, „surov zločin“, „težak zločin“, „zločin bez presedana u novijoj istoriji“, epiteti, a nikako glagol.

To odsustvo glagola, razlog je anomiji, apatiji, statičnosti, nemoći, odsustvovanju, zatvaranju, autocenzuri, „argumentima sitne dečice“, dogovorno odsustvo imena stvari, pojma, uzrok je nemoći da se formatira „vrednosni sistem“.

Veoma jasno se vidi u telu, u gardu, u cupkanju nogom, u dobacivanju, u ismevanju, u zagrcnutosti, da poraz pred politički instruiranim „žigom na srpskom narodu“, na dugo imputiranoj „izdaji“ ukoliko se iskaže svoje mišljenje, već okoštava, zarobljava bilo koju slobodnu i autentičnu misao. Dakle, kao što je u pitanju odnos prema žrtvama, tako je i u pitanju stanje, ili život onih koji te žrtve odriču.

Te budući da sve ono što je pravna tekovina, kao i ono što kao savremena sociologija, filozofija i istorija jeste dostupno i u prevodu, prosto ostaje „neupotrebljeno“, svi izlazi, mogućnosti da se problem zaista misli i usložava, ako hoćete, sve ono što bi moglo „pomoći“ da se uvidi da nisi sam, i nisi jedini, i nisi samo ti taj koji stoji pred takvim problemom, apsolutno ne dotiče, ili je potpuno nepoznato onima koji hoće da se dogovore o činjenicama, i terminu, „strašan zločin“ kao o „jezičkom“, ne preostaje ništa drugo, do recimo pitanja, da li vam je žao tih „drugih“ ljudi umorenih u Srebrenici.

Ili, recimo, pomnožite jednog čoveka, čije vam je smrti žao, osam hiljada puta, pa recite, osećate li šta, ako je već znanje tako relativan pojam.

Evo još jedne „jezičke“ ponude. Drugi Avnoj predlaže i na osnovu toga postaje deo svetske pravde, neću pominjati Nirnberg, jer to odmah izaziva odbačeno i nemoguće poređenje sa nemačkim iskustvom, ne analogiju, već iskustvo. Drugi Avnoj, u vreme antifašističke borbe, predlaže termin „zverstva“. To je prilog jugoslovenskih partizana svetskom miru i pravdi, usvojen. Kako bi to danas rekli „međunarodno“ i „evropskointegracijski“. I na tome počiva, makar i delimično, današnja Evropa. U svakom slučaju kada se i kaže da tekst Deklaracije i nije važan, sem dogovor oko „jezičkog“ termina, baš kao da čovek ima jezik, a ne jeste jezik, da ponovim i tu semantičku notornost, odriče se svaki smisao geste, rituala, pa i svečanosti oko izrika bitnih i za pojedinca i za jednu ljudsku zajednicu. Odriče se i ponos i hrabrost, i samosvest i „preuzeta odgovornost“, odriče se uloga u istoriji, odriče spas i veličina.

Zato su svi „diskutanti“ tako izbezumljeni, umlaćeni, zato se istost ponavlja, zato se ljudi dave u samima sebi, a i međusobno.

Bilo bi tako zdravo, medikamentno, da to cenjkanje, štipanje, nagađanje, odmeravanje, trgovanje, šibicarenje, „žigosanje“, identifikacija sa „strašnim“ prestane, istrošiće se i poslednji resurs civilne matrice, jer svi znaju sve, mada ništa od onoga što bi im pomoglo ne znaju jer im se i ne nudi, ali svi znaju da im se, politički, institucionalno ne pruža mogućnost da se oslobode, da ne budu ucenjeni, da ne budu kmetovi, već gospodari svoje sudbine. „Svaki zločin počinje duhovnim samosakaćenjem“, tako kaže onaj koga đaci prepričavaju kao „savatalo ga još na početku, ganjalo ga na sto strana, i na kraju ga načisto zatuklo“, to je „Proces“, od Kafke. Ili, što jedan mladi čovek na skupu u nedelju reče „nemojte nam to ostavljati“. Tu „literarnu“ raspravu.