Dobar deo svojih kapaciteta uložio je Boris Buden u obrazlaganje da knjiga „Uvod u prošlost“, koju je načinio sa Želimirom Žilnikom, radi se, naime o razgovoru njih dvojice, nije knjiga o prošlosti, već o kritičkoj analizi istorije kao kulturnog konstrukta. Međutim, ovaj dijalog u izdanju Centra za nove medije – kuda.org (Boris Buden napisao tekstove i vodio razgovore sa Ž.Žilnikom; Želimir Žilnik odgovarao na pitanja B.Budena usmeno i pismeno, kuda.org inicijatori, knjigu su uredili i koordinirali) zapravo je ispovedna i teorijska rekonstrukcija paralelne istorije jugoslovenske kinematografije i konteksta država (različitih) u kojima se Želimir Žilnik rodio, školovao, i stvarao uprkos svemu.

U stvari, ono što je konstantno, ili ono što je vremenska, pa i vrednosna ordinata, ili tangenta („Kristofer Kolumbo“ Miroslava Krleže) u promenjenim i promenljivim prostorima, teritorijama i političkim sistemima jeste intenzivno postojanje i stvaralaštvo Želimira Žilnika. Dođe nekako tako da slike stvarnosti u opoziciji sa političkim ustrojstvima koja bi htela da su činjenice ono što se dogovorimo da one jesu, postanu dokazom da je istorija uopšte i postojala. “Rad vremena na shvatanju stvari“, rekao bi Karl Marks, ili „Rani radovi“ i Želimira Žilnika.

„U odnosu prema stvarnosti kao svom ostvarenju, prema stvarnosti svojih junaka i stvarnosti svog idejnog kosmosa, „Rani radovi“ se skoro sasvim približavaju „kritici svega postojećeg“ i na planu ovog filma zaista je na delu apstraktna kritička misao, koja gradi dvodimenzionalni prostor rasuđivanja“ (Bogdan Tirnanić „Godinu dana posle“, „Rok“, časopis za književnost, umetnost i estetičko ispitivanje stvarnosti, broj 3, godina prva, decembar 1969., direkcija: Bora Ćosić, Mića Danojlić, Mirko Klarin, Vladan Radovanović, odgovorni Bora Ćosić, oprema Branko Vučićević, štampa Servis Saveza udruženja pravnika Jugoslavije). Tako je to, i ovakve stvari su postojale. Na naslovnoj strani crvene knjige sa crnim slovima „Rani radovi“ fotografija Bogdana Tirnanića iz filma, sa koktel molotovom u zamahnutoj ruci. „Oni koji revoluciju izvedu tek dopola samo kopaju sebi grob“ (Sen Žist, slogan iz filma u knjizi iznad fotografije sukoba sa milicijom juna ’68 na Novom Beogradu. „Lipanjska gibanja“ Želimira Žilnika.

„Srbistan“ je najnoviji film Želimira Žilnika, upravo nagrađenog na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma.

Boris Buden će deo svog „nastupa“ u knjizi „Uvod u prošlost“ posvetiti paradoksu Želimira Žilnika kao „srpskog reditelja“, ovim se naravno, problematizuje kontekst u kome je Žilnik radio kao dosledni internacionalist, baš kao što su to bila i „lipanjska gibanja“ kao politički pokret (ne nacionalni).

Imigranti i azilanti su danas internacionalni pokret, građani budućnosti (Buden na konferenciji „Bivši Zapad“ u Berlinu 2013.), oni su danas „drugi“ koji svet čine celinom, a Lampeduzu definicijom i slikom svih principa, o ljudskim pravima, pravu na slobodu kretanja i konačno, na život i sreću.

Kroz Srbiju prođe dve hiljade emigranata dnevno, četrdest hiljada godišnje, za to vreme jedan od njih je dobio azil, a petoro trajnu dozvolu boravka. Čini se da se u Srbiji ukazuje to nedefinisano stanje između emigranata i imigranata, ili da je Srbija prećutni prolaz dok se to stanje neizvesnosti u potrazi za izvesnošću ne razreši, bilo kako. „Sto tridest i šest je ušlo iz Grčke, tamo su pucali“, kaže jedan od junaka Žilnikovoh filma. Očigledno, ovde se ne puca. Princip kretanja Žilnikovog filma je put, prepoznajemo na putu Tutin, Sjenicu, Ivanjicu, Bogovađu, Novi Sad, na putu. Ljudi iz Sirije, Avganistana, Sijera Leonea, Kameruna, Gane; „Idi u Nemačku“, govori meštanin u Tutinu, „Nemci i Tutinci su isti“.“Kad je Sloba zaratio narod je otišao“. Tu gde je bila fabrika „Jela“, koje više nema, sada je nekadašnja socijalna ustanova, još uvek pristojna, i sa nekim starim kadrom, ostatak ostatka onog dobra što se zvao društvenim, ostalo je put „pa vi put imate, nije pustinja“, „i šumu“,“kako je Kenijata govorio, jedna krava, livada, može da se živi“. Kako nas, zapravo svi ovi lepi i pametni ljudi vide, izvanredan „verfremdung efekt“ (Breht) Želimira Žilnika. Njihovi razgovori neodoljivo podsećaju na razgovore naših izbeglh ljudi, u zemlje u kojima ih srećemo.

Žilnikov Kenedi („Kenedi se vraća kući“, „Kenedi se ženi“), uvek i iznova ide u Evopu. Kenedi je sigurno naveći evrointegralist, neumorni internacionalist, građanin sveta. Ako je tačno da u romskom jeziku ne postoji reč „granica“, onda je Kenedi najtačniji i najdosledniji, njegov put ne prestaje za čitavog života. Uprkos „Tvrđavi Evropa“(Želimir Žilnik)

U Kini je „Staru školu kapitalizma“ Želimira Žilnika gledalo milion ljudi. Baš tu školu kapitalizma.

Koliko miliona ljud igra u „Srbistanu“, koliko Srbistanaca igra po svetu, koja je to kretnja, put, snaga, prava slika restrukturiranja jednoga sveta čije norme više ne mogu da izdrže, sem da se ne sazida bedem preko Sredozemlja. “Stranci“ čine javni prostor, njihovo kretanje je ponovno konstituisanje javnog prostora. Oni su u parkovima, na trgovima, na putevima. „Domaćini“ i vlasnici su sve više iza ograda, sa sve više sigurnosnih svetala, i pasa čuvara.

Stvarni svet, svet u pokretu, ljudi koji se licemerno nazivaju „marginalnim“ su poetika i politika Želimira Žilnika. On je filmski Homer današnjega sveta. Tako daleko od „pristojnosti“ i „tolerancije“, a tako blizu istini i empatiji, sa neodoljivim humorom koji nije ni vic, ni anegdota već „elan vital“. U Žilnikovim filmovima sreću se principi i život („kritička misao koja gradi dvodimenzionalni prostor rasuđivanja,Tirnanić). Šta je to drugo do izgradnja izgubljene društvenosti.

Hajde da povodom novog dela (izvinjavam se, jer se danas „delom“svašta naziva) mladog stvaraoca Želimira Žilnika u ozbiljnim godinama (mlađi čovek retko se sreće), i ogromnog njegovog artikulisanog iskustva, njegovog stalnog feniksovskog obnavljanja, vratimo nevinost pojmovima koji su uzapćeni u „multikulturalnost“, „interkulturalnost“, „različitost“, a koji vode bitku sa stvarnošću.

Želimir Žilnik je internacionalist i humanist.