Veš mašina

Juče, 6. septembra u Danasu na prvoj strani čitam naslov „Tadić strahuje od Nikolića i ulice“.

Prvo, izvinjavam se uvaženoj gospodi što im ne navodim zvanja i titule, što delim ovdašnju naviku da se o ljudima koji bi trebalo da predstavljaju državu ili partiju, govori poimence, poprezimence ili, još gore, po nadimcima, tako da lokalno, privatno, ili društveno neupućenima, apsolutno nije jasno o kome ili o čemu se radi, što istovremeno svedoči o svedenosti politike, programa ili činova, na lični obračun, ili na ličnu radnju ma kakva ona bila.

Ili svedoči o tome da spor, ili slaganje nisu oko nekakvog javnog interesa, ili pitanja, ili stava, rečju oko subjekta, predmeta radnje, već oko nekakvog interesa koji spaja ili razdvaja čelnike, lidere, vođe, ličnosti, pojedince.

I drugo, da li je ovih dana uopšte reč o Kosovu.

Ili o tome ko će koga uprljati ili oprati. O veš mašini.

„Tadić da podnese ostavku iz moralnih razloga“.

Kaže Tomislav Toma Nikolić.

„Kad čujem reč kultura uhvatim se za revolver“ (Gebels). To tako lepo citira Džek Palans, producent, u Godarovom fimu „Prezir“ snimljenom u Malaperteovoj vili na Kapriju, ostavljenoj testamentom kome drugom do Kinezima.

Kada čujem reč moral izgovorenu od dramskog junaka Tomislava Nikolića, osećam se kao Džek Palans, producent, koji ima da proizvede predstavu o tome šta je sve moguće da se dogodi kada ljudi zaborave da vile služe da bi se gledalo u more ili u planinu, a ne da bi se po njima tovario nameštaj ili priređivale slave i svadbe. Kakva bi se podela (sada to kažu „kasting“, zbog patriotizma i identiteta, kao što kažu i pišu „iz bekstejdža“, što bi značilo „iza scene“), kakva bi se podela, „kasting“, ko će koga da igra, ili šta će ko da igra, dao napraviti među stvarnim licima za koji god hoćete komad u zavisnosti od toga da li je njegovo izvođenje namenjeno katarzi s pomoću plakanja ili smejanja, od Šekspira do Nušića. Pa ipak, ono što kao materijal proizvodi naša stvarnost, to je suvereno kao i naša teritorija.

Kao i moral, prerada konteksta omogućila je da više nije važno koje dramsko lice vapi baš za moralom. Komad koji se već dugo igra odbacio je konvenciju i legaliteta i legitimiteta. Nedostatkom dosadašnih ostavki.

Zamislite, šta smo to učinili, šta su to učinili, da je moguće da Tomislav Nikolić izgovori da oni (naprednjaci) neće prati grehe Demokratske stranke.

Ništa nismo učinili, ništa nisu učinili, ne bar ono što je trebalo učiniti, je li to poraz, ili paroksizam, ili imoralizam, ili konačno kraj „igre“, ili „priče“ o teroru koji ne počiva samo na onima koji su ga primenjivali i primenjuju, nego i na slabosti liberala (Kami).

Što se međunarodne zajednice tiče i ponosa zbog gostovanja na prijemima, nije samo Konrad Adenauer bio omiljen, već i svi oni drugi koji su se imali za šta držati za gušu.

Samo što smo mislili da će jedna takva situacija proći sama od sebe. Svih ovih deset godina. Neomiljenosti prostih analogija između posleratnih situacija, sa nacionalsocijalistima, u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata i u Srbiji, nakon poslednjeg ratovanja, za teritorije. Ili neuključivanja veš mašine, u jednoj takvoj prljavoj situaciji, na vreme.

Kada čujem reč moral, uhvatim se za revolver.

Kakav kategorički imperativ, odakle stiže. Sred naroda koji je zgrešio makar menjajući deset maraka na ulici, svojevremeno, ili stajući u red pred Dafininom ili Jezdinom bankom, verujući upravo zagovornicima morala, pre svega nacionalnog, i paroli „U ime naroda“.

Zato se ja ne bih plašila ulice, ni Nikolića. Vidite kako su Bojan Pajtić u Vojvodini i Dragan Đilas u Beogradu našli rešenje u zidanju puteva, kojima će se trgovati (Pajtić), i ulica, mostova i vozova (Đilas), najbolji izborni „adut“ (da sada primenim omiljeni kockarski jezik) jeste učinak u stvarnosti, a ne promena „imidža“ o stvarnosti.

Ili, pretvorba „imidža“ vođe, lidera, čelnika, ma koliko oči Tomislava Nikolića sada bile suzne, pune empatije i bola, ili osmeh Vojislava Koštunice nastojao da se proširi.

Ulice su ipak bile dom svih građana Srbije dugi niz godina, zato ih se ja ne bih plašila, pogotovo ako znamo kuda vode, jer kako reče Jovan Skerlić, a sigurna sam da mu i Boris Tadić veruje, onda je mesto ove zemlje uvek bilo na Zapadu.