Zamka za um

Panahi je uhapšen u Teheranu i osuđen na šest godina robije.

Imenujući njegovo hapšenje „sadističkim ludilom“, Stevan Filipović govori o psihičkoj „smrtnoj kazni“ i asocira na video igru „Zamka za um.“ U pitanju je mala kutija koja vas, kad je jednom otvorite stavlja u „zatvor bez zidova“, beskonačan beli prostor lišen bilo kog sadržaja, iz koga nema izlaza. Telo vam i dalje ostaje u „realnom“ svetu, ali vaš um ima iluziju da se nalazi zarobljen u pomenutom zatvoru. „Ostaje vam samo da polako gubite razum i volju za životom, lutajući ukrug bez smisla, cilja i kraja po ovom virtuelnom bespuću.“

Reakcija na presudu Panahiju u potpunosti je izostala, nije bilo čak ni dodikovanja, veli Filipović. Nisu reagovali ni oni koji Panahija poznaju, sedeli su sa njim u istim žirijima i istim prilikama, i to sve nakon skandala za Sjaobaom, Nobelovom nagradom za mir i Kinom. Utoliko je Filipovićev tekst izuzetan. Kao i uputan opis „zamke za um“. U povodu ljudskih prava, i samoubilačke hipokrizije koja ih okružuju, isključenja iz rasprave o osnovnom, koja je početak i kraj isključivanja iz savremenoga sveta.

Moram priznati da mi se odavno smučio interreligijski dijalog. Nekakva je nakana opšta da će se „večni mir“ obezbediti demokratskim dijalogom između religija, tačnije između vođa crkava, te nisu retke prilike, naše i međunarodne, da se skupe poglavari i razgovaraju, e ne bi li se amortizovale „nesuglasice“, dok „nevernici“ to bogobojažljivo slušaju, i ne ufaju se povodom toga išta prozboriti, jer je to prvo, „njihova stvar“ i drugo, nije demokratski i u skladu sa ljudskim pravima osporavati pravo na veroispovest kao jedno od osnovnih ljudskih prava.

Dobro, ali šta da se čini kada iza religijskog opredeljenja stane država.

Mogli su ljudi da veruju, i bilo je sporova na religijskog osnovi, sukoba, ali to nije predstavljalo katastrofu, kojoj smo svedočili u proteklom ratu oružanim sredstvima, dok iza toga, religijskog uverenja nisu stale vojne jedinice, zvali ih militarnim ili paramilitarnim, partije, i države.

Da li svim ateistima preti „zamka za um“. Nije li neprotivljenje i izostanak reakcije na hapšenje Džafara Panahija zapravo strah od sve dominantnije vlasti crkve u sredini u kojoj živimo. I straha da će demokratski dijalog i pravo na religioznost biti ugroženi osporavanjem prava na veru od strane neverujućih.

Biti nevernik znači biti nepodoban. Počelo je „jahanjem popova“ u doba komunizma, onda inauguracijom slava u svakoj prilici, u svakoj školi, opštini, pozorištu, sledilo je ljubljene krstova od strane državnih predstavnika, i predsednika, pa registracija Crkve kao nevladine organizacije, i sve to znate, pre neki dan je patrijarh blagoslovio početak zidanja pošte. „Ovo je Srbija“, beše grafit na pošti u Bosni, preko koga je neki nevernik ispisao slogan svih slogana: „Budalo, ovo je pošta“. Da vidim sad ko će to da ispiše kada smo svi tako ljudskopravaskoreligijski pravoverni.

U vreme ovih novogodišnjih blagdana (to su praznici), a „blagdan“ je počeo tako skladno da funkcioniše sa rečju „benefit“ (a to je korist), saznadosmo iz vesti da će i u profesionalnoj vojsci činodejstvovati veroučitelji. Dozvolite mi jedno malo sećanja na svojevremenu intervenciju profesora sa Katedre za filozofiju i sociologiju religije u nekadašnjoj Jugoslaviji, skupno, kod Josipa Broza Tita povodom nastave filozofije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Naime, Maršal je upozoren da ukoliko se na Filozofskom fakultetu predaju Špengler i Niče, a na Vojnoj akademiji ne, onda se vaspitavaju dve različite grupe studenata i ljudi, koji mogu pucati jedni u druge.

Filipović ne veruje da „umobolne bradate mule“ koje se u Iranu bave „pravosuđem“ igraju kompjuterske igrice, pa ni „Zamke za um“, ali to ne dokazuje da i pored „profesionalizacije“ i „odrađivanja svoga posla“, igranja komjuterskih igara, te i virtuelnog života , „duhovnosti“, izostanak reakcije na hapšenje Džafara Panakija nije doprinos verskom tolalitarizmu i odsustvo svakog smisla i svake empatije prema pravu, ljudskom pravu pojedinca i prema ugrožavanju slobode govora.

Izostanak reakcije znači i to da će se verski poglavari, kao i nacionalisti ma koje vere bili, uvek pre dogovoriti o sudbini civila i nevernika nego što će to učiniti ugroženi nevernici i civili sami, i međusobno.