Zar te to čudi

I to bi bila dalja instanca, dalji korak, korak koji gazi obrnuto od Gazi Kemal Paše, gazi Erdogan u stilu „vladavine zakona“, legalno izabrani predsednik, gazi u ime „demokratije“. Vladavina zakona je i progon tužilaca i sudija, progon prosvetnih radnika i evo progona „strane“ literature i stranstvovanja u pozorištu, uništi, prognaj sve što bi moglo da dovede u pitanje apsolutnu moć gospodara. Vladaj bez „posrednika“, bez institucija, pogotovo bez institucija utemeljenih u vreme Kemala Ataturka.

Pre neko veče, u petak, pokušavam da pronađem galeriju u Kulturnom centru Beograda, to jeste da dopadnem do izložbe Slavena Tolja, do u podrum gde je pravo mesto za Slavenovu kritiku „sinergičnog“ urlanja „regionalnih“ nacionalnih vođa koja dovodi upravo do izdaje svega narodnog. (U galeriji na spratu Kulturnog centra otvorena je i izložba Fadila Šarkija o sudbini bioskopa Zvezda.) Put do galerije u podrumu gotovo je zabarikadiran zidovima prepunim ne samo knjiga, već svega i svačega što se da kupiti na istom mestu „ol inkluziv“; igračke i sveske, što više to bolje. Baš kao što se u svakoj radnji gomila roba, i flaše sa vodama, i obojenim vodicama, baš kao na čuvenom „Arizona road“, tamo gde se „ukrštaju“ Republika Srpska i Federacija BIH. Tako je bilo kao uvod u zajedništvo denacionalizacije i privatizacije, i kolonizacije. Od robe do roba, ili robovanja.

(Pod koracima zaškripi parket u „Jugoslovenskoj knjizi“, krećeš se tiho, jer su i drugi tihi i pomalo svečani, knjige su organizovane po nekoj prepoznatljivoj logici, jedno vreme bio je i neki misleći red u knjižari „Plato“ pored Filozofskog fakulteta.)

Gotovo da nema nikog u kafani ispred Kulturnog centra, stolovi nisu zauzeti, puno je naroda ispred kioska na Trgu republike. Narasli kiosci i tu možete nabaviti sve pod kapom nebeskom, red za redom kiosci između robne kuće i „Ruskog cara“, cigarete, guranje vremena u mobilne, žvake, opet flaše i flašice, grickalice, žuri narod i grabi sve što je na usput.

Retki smo koji sede i pričaju, bez straha od nefunkcionalne potrošnje vremena u situaciji koja neće doneti „benefit“.

Devedesetih su na početku ulaska u Knez Mihailovu vladali štandovi sa nacionalističkim kičem, (bez izuzetka pleonazam), imam neke primerke toga, majice sa likovima, čaše, kape, zastave, još je radio bioskop „Jadran“, ali se u Kulturnom centru nalazio, u prizemlju prostor iz koga se mogao sagledati taj novokomponovani prizor, čula se i lokalna muzika, odgovarajuća, sa štandova, sada je prostor za razgovor samo na spratu, dole nema mesta da se sedne, i da se razgovara.

Da li ste skoro bili na Kalemegdanu, sve što je bilo na početku Knez Mihailove premestilo se na Kalemegdan – vašarište suvenira i „suvenira“, samo je sve to nekako umorno, nekako posle, ili pak samo tako klonulo deluje na jarkom suncu i požuteloj travi. Zdravo jutro je u kontri sa umorom recikliranog nasleđa jednog beznađa. (Uvek mi se činilo da bi združenim snagama trebalo uraditi na „regionalnom“ nivou izložbu nacionalističkog kiča, veliku tekovinu borbi za identitet i suverenitet, do kojih se neslućenih dostignuća vinula ta izdaja svega „tuđega“ i svojega.)

I sad, na putu ka garaži ispod Skupštine grada, Branislav Dimitrijević i ja, pešaci, stojimo na trotoaru čekajući na zeleno svetlo da pređemo ulicu baš ispred zgrade nekadašnjeg „Protokola“, tu je sa nama još jedan par starijih građana. Kad, „mrtav hladan“ veliki značajni automobil naskače na trotoar, zamalo nas zgazi, da se prestrojili nismo, u zadnji čas. Svi žmigavci upaljeni, izlazi čovek i nema nikakvu ideju šta to nama zasmeta. Na pitanje „Da li ste vi normalni“ odgovara: „Šta hoćete, histerije“. „Sve je, naravno, propraćeno odgovarajućom gestikulacijom „odrađivanja“. Vozači zbilja znaju tehnički da voze, ali ih je sve više koji nemaju osećaj prostora, a posebno nemaju nikakav osećaj za druge, i za drugo. Neslućena bahatost i pretpostavka da je onaj koji krši svaki zakon, biblijski, neko kome se to može i kome se nije zameriti, zadaje strah i osećanje da „pojedinac ne može ništa“, do da ugrozi svoje „preživljavanje“.

Ovih dana novindžije (Basara) pišu kako je moguće da nakon svadbe u Etnografskom muzeju sledi svadba u Muzeju kralja Petra?

Pa sledi, uklapa se. Jer svadba, sahrana i žurka, premijera u pozorištu, slava koja je postala javna, i politika koja je postala tajna – rituali ožaljivanje i obeležavanja, proslave međusobno nalikuju. Predvođeni konferencijama za štampu Premijera, definitivnim ukidanjem rampe, konvencije, ili kulturološke opne koja deli privatno od javnog. Lične ispovesti i denuncijacije svih između njega i svakog građanina pojedinačno. Nema „posrednika“ u zahtevu za neograničenom ljubavlju. Sve ostalo je „mržnja“, a ponekad to izgleda, ako se uključi i govor tela, sasvim obrnuto. Lični govor i politički govor postaju privatni. A ono što se hvali, to se načinom hvale dovodi u pitanje, jer je „Brut častan čovek“. I nije reč o govoru mržnje, nije u pitanju kvalifikacija „ološ“, već je u pitanju čitava konstrukcija govora u kome se umetnutim rečenicama denucira „neprijatelj“.

Nije Skupština ni cirkus, ni arena, ni kafana, već privatna stvar učesnika „u igri“, saniranja moguće štete od prodora stvarnog zastupništva opšteg interesa, kakvog ima, poput poslanice koja govori o razornom građevinarstvu i poziva Mandatara da pre nego što se zakune na istinu, kao Premijer, odgovori ko je odgovoran za rušenje Savamale i pad helihoptera, ali se takvi glasovi ne čuju, i ne prenose. Nađu se na društvenim mrežama sa kojima je vrh partije SNS (države) u stalnom sporečkavanju, i odgovaranju, tako da onaj ko nema opsesiju da „prati“ sve što se pojavi kao opaska ili sud na mrežama pojma nema o čemu se zapravo radi. Može se improvizovati i kako je sportistkinja Ivana Španović optuživana da je ljubavnica ili da ima ljubavnika (pri tome ne znam šta je u tome strašno sve dok Premijer tako šta ne proglasi za strašno, kao i odlazak na more, kao i dnevnice ekipe RTS-a), a da to nigde niko nije rekao, niti napisao, u javnosti, ni u „dogovorenoj javnosti“, da ne govorimo o „kovanju u zvezde“ pobednika Olimpijade pomoću novca koji će „o roku biti isplaćen“. Akademik Despić odgovorio je na ovo darivanje (danajsko).

Istovremeno, potpuno je opsesivna i neutaživa ova privezanost za medije, mreže, tvitere, i ona čini gotovo patološku vezu i povratnu spregu koja svakim danom i sve više vrh države razdvaja od stvarnosti, koja se, opet, povratno, može simulirati u javnosti, tako da se briše svaka razlika između racionalnog i iracionalnog, privatnog i javnog, činjeničkog i umišljenog, smišljenog, postojećeg i podmetnutog.

Javni prostor je svakim danom sve više plen („svaka vlada deli plen“), plen grupni i lični plen i shodno tome, „investicije“, modus operandi devastacije (Savamala). To vidimo kada se svadbe instaliraju u muzejima, možda će se desiti i u Narodnom muzeju ili u Muzeju savremene umetnosti. Možda će ove dve institucije naroda, kulture i umetnosti biti na taj način „stavljene u funkciju“. Ukratko, mnogi će vam u odgovoru na dovođenje u pitanje ono ga što vidiš i čuješ reći „Zar te to čudi“.