Zašto se svi toliko bojimo?

Ne boje se da protestuju, i to ne samo kad su u protestu sa drugima, već i kad su sami, kad imaju samo svoj glas, koji se začne i pukne u trenucima sudara sa stvarnošću koja prevlada šibicarenje vlasti. Istina, to suočenje sa istinom ne znači nužno promenu stava, pa ni onda kad se izađe na izbore. Ili na referendume. Strah i nada za autokrate nije neka specifično ovdašnja stvar, mada ima i posebne odlike, populizam prosto buja i na nedostatku vrednosti, pre svega moralnih, na osnovu kojih bi se mogla podići jedna druga, pre svega nenacionalistička osnova angažovanja ljudi u svrhu opšteg dobra.

Erdogan tviterom poziva narod da ga brani od vojnog udara, i narod ga brani i brani, umlaćujući neprijatelja i podržavajući uništavanje sopstvenih redova, sudija, tužilaca, novinara, svakoga ko ne podržava Erdogana, a sve to je odbrana demokratije i vladavina prava.

Nastupilo je postčinjenično vreme. Što ne znači da brojke ne važe, brojke se upravo podižu na odsustvu od stvarnosti i od činjenica. Da li je odsustvo činjenica i argumenata kao moćnih, ili bar od pomoći za razumevanje stvarnosti, izvor straha. Da li je iracionalnost nedostatka političkog sistema uzrok straha, i unezverenosti. Da li je izvor straha to što je sasvim očigledno da ono što građanin sluša, što mu se govori na konferencijama za medije, nema nikakve veze sa onim što mu se događa.

Imenovanjem nove vlade ušli smo u drugi krug paranoje, svi se oni mnogo bolje poznaju, nego što ih mi prepoznajemo. I nije ni važno da mi nešto znamo i prepoznajemo, bitno je da oni to mogu uzajamno da poznaju i da se prepoznaju.

Svojevremeno, devedesetih, bila je muka pokazati javnosti i Mirjani Marković, povodom njenih razmatranja feminizma, da Koštana nije živa žena, već je lik Bore Stankovića. U to vreme, direktor bolnice Sveti Sava bio je čuveni psihijatar Striković, i sam dramski pisac, čuven i po tome što je sestre u bolnici odenuo u narodne nošnje, u rukama su imale kondire iz kojih su imali piti bolesnici; činilo se da je najbolje da on odgovori kako je i zašto Koštana junakinja Bore Stankovića, a ne živa žena. I da je Koštana napisana davno, te da je međunarodni PEN zakasnio u odbrani umetničkih sloboda živoga autora.

Strah za egzistenciju koji se sve više naziva strahom za preživljavanje, strah od gubitka posla, strah od nemanja, strah od nasilja, strah od prošlosti, strah od budućnosti, nesigurnost, nestabilnost, strah od mraka, strah od ružnoće, strah od bede. Od stida zbog bede. Strah od opštih događaja, od svetskih događaja koji se pretvaraju u strahove pojedinca, pojedinačni i unutrašnji strah koji se prenosi na opšte događaje, izbeglice, terorizam, svetske sile, zavere, geostrategije, pretnje, panike, nedostatna objašnjenja, nepoverenje prema informacijama, saznanje da su i one manipulisane, sve manji i manji značaj činjenica, jer su podložne interpretacijama i politikama. To što se pojam verovati, vraća na račun pojma znati, znak je da se sve manje i manje veruje u razumno, u očigledno i u činjenice. Ostaje vera, i nacionalizam kao osnova populizma.

Baš smo se zaglibili. U glib. Govor Premijera je količina, a zemlja sve više teritorija. Koliko je svega sve manje, toliko je reči sve više. Koliko se supstanca, civilna, tanji, toliko se sila povećava. Vlast je nihilistična, a evo postala je i cinična. Ali bez duha, Kaligula se trudio, mnogo se trudio, ali nema ničeg strašnijeg od toga, od truda i vrednoće kao krucijalne vrednosti, kao i od štednje u odnosu na kreativnost i produktivnost, to mora da preraste u teror. U teror koji je smešan, što ne znači da je manje opasan.

I tu je negde uzrok straha, to nije korupcija, i nije ni konformizam, ćutati, već je teško raspravljati sa apsurdom, i to smešnim. LJudi se zapravo sklanjaju i od gluposti, tvrdoće, privatnosti vlasti, njene iracionalnosti i potpunog uverenja da je sve dozvoljeno, da je njima sve dozvoljeno, na osnovu brojki i količina. Svi su se smejali, ko ludi posle Staljinovih govora, smeh je bio oslobođenje, jer su znali, već je bilo poznato ko će iste noći u Gulag.

Duže čekajući da platim u radnji, rekla sam, i pred drugima, službenici za kasom, da i za taj posao treba biti stručan. Kad sam već izašla pozvala me je da se vratim – „Vratite se, molim vas, želim nešto da vam kažem, nadam se da ćete me razumeti“. Vratila sam se, naravno. „U pravu ste – rekla je ona – i za kasu treba stručnost i ja nisam za to stručna, pravnik sam, imam pedeset i dve godine, otpuštena sam i moram ovo da radim. Nadam se da razumete“.

Razumem, prodavačica u kiosku čije rafove krase Informer, Kurir, Alo, i Politiku treba da iskopavate, o Danasu da ne govorimo, u ćošku i ispod nečega ničega, je profesor hemije, i kad je pitam zašto je red novina takav i da li neko plaća da tako bude, ona kaže – „Ništa me ne pitajte“. Ništa me ne pitajte – kaže svaki onaj koji na svom čuvenom radnom mestu, koja se samo množe, stoji između vas, građanina, i sile, količine i šta drugo da kaže, a svi su sve luđi od straha što ne mogu da kažu ili da čine. Što su vezani preživljavanjem. I što im se na svaku primedbu, i iznesenu činjenicu, odgovara da nije tako, negira očigledno i to ozbiljno, odgovorno i sa ponosom.

Čitam knjigu Ivana Ivanjija Moj lepi život („Ne treba ništa izmišljati kada policajci naoružani dugim cevima dođu po jednog petnaestogodišnjeg dečaka“), koliko će sada godina biti od kako je u ovo doba, godine 1945. Ivan Ivanji oslobođen iz logora (Aušvic, Birkenau)? Pored svog blaga jednog teško opisivog, a opisanog života, evo jedne od završnica ove knjige: „Moja žena i ja smo polako krenuli u pravcu pijace na Dušanovcu, nekoliko stotina metara od našeg stana na Voždovcu. Sunce je prosrebrilo kontejnere za đubre. Tamnoputa žena sa bebom u levoj ruci, desnicom probira đubre u kontejneru. Moja žena kaže da je strašno.

Trebalo bi da se stidi… i brzo se ispravlja – Treba da se stidimo.

Ova žena ne prosi u centru – razmišljam glasno. Ne prosi na raskrsnici izlažući bebu izduvnim gasovima ne bi li omekšala naša tvrda, malograđanska srca. Ona traži nešto što može da pojede, ili preproda.

Ja sam u koncentracionom logoru Magdeburg ponekad uspevao da se prišunjam kantama za otpad da bih tražio perja od mladog luka. Esesovci su bacali svašta. Kao svi mi, ako imamo dovoljno. Ponekad bih našao nešto jestivo. Oprao na brzinu i jeo. Žvakao brzo da bih progutao pre nego što neko naiđe. Vadili smo napola trulu bačenu repu iz kontejnera, vešti zatvorenici su sa dve žice uspevali da elektrikom zagreju vodu, dovedu je do ključanja, pa smo kuvali to smeće, jer sirovu nismo uspevali da jedemo, čak ni bačenu šećernu repu. Pokušao sam. Ne može. Ništa ne mogu da objasnim onome ko se nije našao u situaciji da kopa po smeću ne bi li našao zalogaj koji može da pojede. Ja bolje od mnogih drugih razumem žene koje u Beogradu kopaju po kontejnerima za otpatke“.