Ona je umrla.
Smrt je odradila svoj posao.
Svi su „odradili svoj posao“.
Sada ćemo je „ispoštovati“.
Umrla je Biljana Kovačevic-Vučo.
Kao da se čitav naš život kretao između dve Biljane, Biljane Jovanović i Biljane Kovačević-Vučo.
Jednom mi je ovde palo na pamet kako je Biljana platno belela.
Je li platno belo. „Dete je donelo beo pokrov. U pet po podne.“
Nije bilo u pet po podne. Možda je bilo pet ujutro. U taj čas. Čas velikih ljudi koji donose velike odluke.
Platno nije belo, crveno je.
Užasno me je sramota što prisustvujem Biljaninoj smrti i beskrajno se ponosim što sam je poznavala i što sam sa njom radila.
Vidim je kako ulazi u dvorište i od kapije viče izgoneći svaki strah, svaki građanski i malograđanski kompromis, bilo je to najprijateljskije od svih vikanja, vikanje za koje ti je drago što ga čuješ, reči lepe, pametne i smele žene, njene reči, bez konsultovanja, bez nadmudrivanja, bez gledanja i odmeravanja na sve strane, istinite i tačne reči, nađene, njene, iz glave Atine, pravdene, žudne pravde. Zahtevne i odgovorne reči. Reči empatije prema mrtvima i prema živima. Zato je bilo tako dobro videti je i čuti je. Zato je bilo uvek tako dragoceno biti sa njom, iz sve snage.
Snaga, snaga istine, ljudska snaga, humana snaga, integritet.
Ono što jedino postoji, pre i posle svega, integritet.
Sve ostalo pošto ne zna šta je, oprošteno je, i konačno, nevažno je. Dosadno je, malo je.
To je ništa što se ispregovara, ništa oko čega se dogovaramo. Ono što znamo i osećamo je ljudski integritet i kapacitet.
Ovo je kraj „pristojnog“ govora, kraj je „tolerantnog“ pregovaranja, dogovaranja i razgovaranja.
Sepsa i nihilizam.
Sve je moguće, pa i da Biljana umre.
Tu niže, u Birčaninovoj ulici, u bolnici, na uglu iznad koga je ugao „Malog Pariza“ sa parkiranom svitom na jutarnjoj kafi. Ne razlikuješ više gazdu od bodigarda.
Ali tu ima jedan najlepši mogući kesten, ružičasti, neverovatan kesten, uvek sam mislila da ćemo jednom moći da sedimo ispod njega i da ga gledamo, tako je lep taj kesten, nezavisan, preživeo, veliki, moćan. Proleće za prolećem aktiviste za zaštitu ljudskih prava, antiratnog borca, borkinje, osnivača i osnivača udruženja, komiteta, protesta i zakona…
Pravnica. Advokat. U filmu „Filadelfija“, kolega advokat brani štićenika time što ga pita zašto se bavi pravom, a sluša operu „Anre Senije“, zato što između opere i prava postoji sličnost u zakonomernosti. To su sistemi.
I čovek je zakon, i sistem, i ljudskost je zakon. I stav.
BKV, Biljana Kovačević-Vučo unosila je uzbudljivost, budila zainteresovanost, davala dignitet i lepotu bavljenju pravom, činila ga kreativnim, plemenitim i, konačno, lepim.
Nije bilo „po zakonu“, već po „Bibliji“.
Biljana.
Biljana je bila bez straha, inteligentna i nadasve čedna.
Najbolje što su ukršteni Kovačevići mogli da stvore je kći Biljana, najbolja majka dvojice sinova. U majsku zoru.
Drugarice Biljana.
„Dame i gospodo“, „gospođe“.
Danas je petnaest godina od smrti Milovana Đilasa.
Sinovi i kćeri, majke i očevi.
Sramota je.
I dosta je.
Je li pravda dostižna, Biljana.
Koliko košta pravda, koliko života košta pravda, nije li to ono što najviše košta.
Platila si, Biljo, pravdu si platila.
Tako visoka i lepa.
Kako kažu za pametne, slobodne i hrabre žene, u nekim našim krajevima kažu „Sine moj“.
To shvatamo kada odrastemo. Sine moj, Biljana, drugarice naša, kćeri, sestro, majko, ženo. Zdravo, Biljana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
