Jedan sasvim neobičan dan u kome „nam se ne događa“, već ljudi naprave događaj. Na Kalemegdanu je otvoren „Paviljon sećanja na proboj i žrtve Jasenovca“, to je jedna kocka, nutrina, na čijem je podu zemlja, a na zidovima ispisano ono što treba znati: „Dana 22. 04. 1945. dogodio se proboj logoraša iz Jasenovca, najvećeg koncentracionog logora u Hrvatskoj. Nakon savezničkih bombardovanja logora u proljeće 1945. zapovjednik logora Vjekoslav Maks Luburić naredio je likvidaciju svih zatočenika i zatočenica te rušenje logora i mjesta Jasenovac kako bi se prikrili tragovi ustaškog zločina. Posljedna skupina (oko 100 do 700) žena ubijena je u predvečerje 21. 04. 1945, a tjekom te noći i još nekoliko stotina osoba. Među preostalim zatočenicima pretpostavljalo se što će se i njima dogoditi pa se većina logoraša odlučila na – proboj.“

Dokumenta, Centar za suočavanje sa prošlošću iz Zagreba nisu doneli zemlju, a zašto i bi, koju treba rasprostrti na pod Paviljona, te je suorganizator izložbe u Beogradu, Czkd, pregovarao sa beogradskom „Tvrđavom“ i „Gradskim zelenilom“. I, od rana jutra preljubazni radnici na Kalemegdanu nasipali su Paviljon. Mnogo toga može da se napravi, ali se zemlje uvek traži. Zemlja traži napor, šta je sve zemlja i u čijem je posedu. Jedan od radnika došao je i zaposlio se u „Zelenilu“ u vreme „Oluje“. Pušimo i pričamo, dan je prelep, sunčan. Zahvaljujemo se „Tvrđavi“ na zemlji. I što će da čuvaju Paviljon. „Ovo mesto dobro je za Paviljon“, rekao je autor Paviljona David Kabalin, „gledamo reku Savu, baš kao u Jasenovcu“. Bilo je sveta na otvaranju, i starijeg i mlađeg, i diplomata i prolaznika, i novinara, medija. Na otvaranju su govorili i Vesna Teršelić („Dokumenta“) i Đorđe Mihovilović iz Memorijalnog centra Jasenovac.

Kako sam došla ranije, zbog zemlje, sedela sam na suncu sa penzionerima pored stolova sa šahovskim tablama, bilo mi je nemoguće da se ne setim prizora plesa, scene, iz predstave „Slušaj, mali Čoveče“ (po Vilhelmu Rajhu u režiji Ane Miljanić 1997), u kojoj je Sonja Vukićević plesala sa penzionerima, bio je to poziv na ples i valcer, pun energije, duhovit i katarzičan. Jedan duhoviti penzioner prišao je i pitao me: „Gospođo, vi ste intelektualka, možete li vi meni reći kuda idu ove divlje svinje?“ „One nikuda ne idu“, našalismo se. I još je jedan stariji čovek bio tu, i ostao na otvaranju Paviljona. Zbog mesta radnje mislila sam i da je stariji čovek, koji je malo-malo pitao gde može da nabavi knjigu „Zaboravljeni, o proboju žrtava – Jasenovac“, diskretno je to činio, ali uporno, jedan od penzionera, iako bi se pre reklo da je beskućnik ili izbeglica. Na različite načine prisutni su mu stavljali do znanja da pričeka, da se pomeri iz kadra, dok čin otvaranja traje, „posle“, „posle“. Posle mu je rečeno da je pokazivana knjiga jedini primerak za ovu priliku, i da ih ima pet stotina, toliki je tiraž.

Ne, čovek koji je tražio knjigu, a nisam ga pitala za ime, možda je bio i beskućnik i izbeglica, ali je bio i jedan od onih koji su za dlaku izbegli da ih odvedu u Jasenovac, sa porodicom.

Knjigu je odnela (stigla ipak je u prave ruke) istoričarka Olga Pinter Manojlović. Knjiga se posle otvaranja našla na stolu u toku razgovora „Pamćenje žrtava koncentracionog logora Jasenovac i drugih žrtava fašizma“, a u razgovoru su učestvovali i Ivo Pejaković i Đorđe Mihailović, dva kustosa Memorijalnog centra Jasenovac, dva zatočenika i čuvara javnih tajni, dvojica predivnih mladih ljudi koji čine sve za istinu, pravdu i slobodu; treba pomoći ovim ljudima, treba im saradnika, novca, pažnje, treba im odgovor i dogovor za sve što čine.

„U Hrvatskoj je pojam antifašizma pa i pojam fašizma u općoj percepciji vezan za Drugi svetski rat. Tako su i postojeće organizacije bile, posebno kod mladih, doživljavane kao udruge za obilježavanje nekih dalekih i napola zaboravljenih datuma i događaja i koje su u stalnom sukobu sa nekim drugim udrugama koje o tim datumima i događajima imaju oprečno mišljenje. Mi smatramo da je antifašizam nastao u obnovi etičkih vrijednosti iz kojih izviru temeljna ljudska prava, a obrana tih vrijednosti bila je aktuelna prije pojave fašizma i nastavila je biti aktuelna posle završetka Drugog svjetskog rata. Obrana tih vrijednosti javlja se kao slobodarska i pravdoljubiva reakcija u svakom totalitarizmu, jer sve totalitarizme karakteriše prezir prema individualnim ljudskim pravima na teorijskom nivou i njihovo kršenje u praksi. Naravno, postojale su velike i suštinske razlike u rigidnosti te prakse od jednog do drugog totalitarizma. Zašto onda govoriti o antifašističkoj, a ne o antitotalitarističkoj ligi? Pa, mogli bi. Ali u današnjoj Hrvatskoj i Evropi prirodno je govoriti o antifašizmu jer temeljne vrijednosti pristojnog demokratskog društva danas i ovde ne ugrožavaju Crveni Kmeri ili staljinizam, čemu bi se jednako trebalo suprotstaviti, nego radikalne desničarske stranke koje imaju ideje, a pomalo i postupke koji su bili karakteristični za fašizam i nacizam. Nije iznenađujuće da su zagovornici tih ideja ujedno i apologeti ustaša u Hrvatskoj, odnosno četnika u Srbiji“, rekao je Zoran Pusić, predsednik Antifašističke lige koja je u Hrvatskoj počela sa radom 2014, na njenom predstavljanju danas, u Czkdu. Nakon razgovora, u njegovom mobilnom telefonu videla sam fotografiju njegove garaže, preko koje je ispisano „Izdajnik“. Dok je Zoran govorio prisećala sam se Živorada Kovačevića i njihove dugogodišnje Igmanske inicijative, te jednog od prvih sastanaka u Banjaluci, gde su građani sa velikim poštovanjem pozdravljali, u nadi, ubijenog Ivana Stambolića. Bilo je to veče u kojem sam videla kako deca igraju fudbal, mnogo dece, ali se ništa sem lopte nije čulo, nije bilo glasova, bila je to neka vrsta nemog fudbala.

Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, upravo je stigao iz Zagreba, ali nije došao sam. Sa Pupovcem, koji je usložio i radikalizovao pitanja savremenog fašizma i antifašizma u evropskom kontekstu konverzije totalitarizma (pitanje antikomunizma) stigao je i Juraj Hrženjak.

I čudo se dogodilo. Rođen 1917, možda ni to nije slučajno. Besprekorno odelo, kravata, kao da nije upravo doputovao i kao da se odmah, po predstavljanju Antifašističke lige neće sa Pupovcem vratiti u Zagreb. Vidim ga na fotografijama veoma često sa Vesnom Teršelić, Pusićem i Pupovcem. Partizan, komunista tada, 1941, komunista danas. Pozdravio je prisutni antifašistički Beograd. I govorio o velikoj privilegiji koja danas, i ovim okupljanjem, ma koliko je prisutnih, može da učini mnogo, jer su oni koji su se protiv fašizma borili u neuporedivo težim uslovima, u početku bili sasvim mala grupa, koja je poruke slala u kutijama od šibica, dok mi danas možemo glasno da govorimo. Proboj kroz strah, borba protiv straha bilo je centralno mesto okupljanja antifašističkih snaga, i zato je fašizam, jednom, bio pobeđen.

Kako je sve jednostavno kod ljudi kojima se ne brkaju misli u glavi, koji znaju glavni, marginalni put, koji se opredeljuju, odlučuju, i delaju. Sloboda od straha, nema cenkanja, Juraj Hrženjak, i jedan neobičan dan. U prilog svim kritičkim i pobunjeničkim evropskim snagama, uprkos.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari