Zemun 1997-2017

Kada nam je zabranio da izlazimo iz učionice na malom odmoru, pa me strogo i pred svima kaznio kada god bi me uhvatio na delu. Kada me terao da radim fizičko i da se penjem uz konopac iako sam mislila kako je to baš onako bespotrebno i da ću zauvek, bez imalo truda ostati mlada i zategnuta. Kad nas je na ekskurziji u osmom razredu, na sveopšte oduševljenje, pustio da divljamo dokle god hoćemo, a onda nam sutradan zabranio da spavamo u autobusu. Kad je, zajedno sa mojom majkom, otkrio da jednog petka nisam bila bolesna, već da sam kod Peđe pila liker od čokolade ceo dan, pa su me oboje kaznili – on ukorom razrednog starešine, a ona zabranom izlazaka, šminkanja, televizora i svega lepog u životu. Kad me terao da trčim kros na Keju, a ja sam samo htela da se sakrijem na neku klupicu, pušim cigarete i kašljem. Kada sam završila osmi razred, ispratio me je rečima „Lepa moja, jednom kada porasteš, ti i ja ćemo sesti u moj kabinet i popiti po liker od čokolade…“ Ja sam porasla, on je postao direktor, a škola u kojoj sam provela detinjstvo sada blista. Taj liker nikada nismo popili, a ako ga smene nikad ni nećemo, bar ne u njegovom kabinetu. Zato svi -sadašnji i bivši đaci, roditelji, Zemunci – idite na protest ispred škole „Svetozar Miletić“ u Zemunu i ne dajte LJubu – on bi mnogo više uradio za svakog od nas.

LJubo care. I Ana Beloti Družijanić koja je napisala citirani tvit – carica. Literatura može tako snažno da izazove slike iz detinjstva, a ovo dvoje uspeli su da to učine u stvarnosti, ili da stvarnost učine literarnom, da proizvedu vrednost koja se namah podigla kao kontrapunkt enormnoj profanosti i bezdušnosti. Besramlju. Namah sam se setila detinjstva u školi „Branko Radičević“ na Senjaku i kako, kao i Ana, nisam bila rada naskakanju na gredu, razboju, „magarcu“, a o drugim činovima, „prestupničkim“, da i ne govorimo – raspravi sa profesorima, šta jeste, a šta nije, da li nešto znači ovo ili ono. Tada se uči to za čim se danas vapi – kritičko mišljenje. Sreća je velika bila, a tome mnogi iz moje generacije duguju izdržljivost u zlu, što je pobuna u mladosti shvatana i kao formiranje ličnosti, i često kao vrlina, a ne mana. I otac mi je bio profesor, predavao je i pedagogiju. Docnije, u životu, slušala sam od studenata kako je znao da upita studenta, posle neuspešnog ispita šta će da radi u životu, i da, ako hoće u administraciju može da dobije šest, ali da bi bilo dobro da ga ne nađe u školi.

Stid je dat čoveku, deca se stide kao što se smeju ili plaču. I bez znanja o moralnom sistemu. Iz stida proističe i savest. Bestidnost i nedostatak savesti šire se od vrha na sve strane, društvo je optočeno proizvodnjom nihilizma. Do tačke da ljudi gube svest o svojoj moći, o svrsi dnevnog i političkog reagovanja na zlo koje im se priređuje. I nije lako objasniti u čemu je stvar. Zato što argumenti nemaju važnost, pitanja nemaju odgovore, sistem vladavine ne počiva na logici i apsurd se javlja kao fatum. Sociopate nemaju odnos sa drugim ljudima, oni se njih ne tiču. I sve je moguće kao što ništa nije moguće. I „zašto baš ja da se bunim, kada drugi to neće“, i „ništa ne vredi“. I tu se krug nemoći zatvara, nastaje entropija.

Evo, na primer dijalog sa menadžmentom Beograda: dok se veliko građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović“ do kraja uništava neplaćenim radom radnika koji postavljaju i fatalne, valjda ukrasne, ploče po raskopanom terenu, svuda, kao da sahranjuju, dotle su vlasnici Beograda „zapandrčili“ (Basara) saksije sa cvećem u preopterećenoj (isključenjem drugih pravaca) glavnoj prometnici Beograda, u ulici Kneza Miloša, u avgustu mesecu, na temperaturi 40. „Kreativni tim“ reprezentacije moći dosetio se da zasadi cveće u saksijama koje vise o banderama, nisam videla, ali kažu kako ih tokom ranog jutra zalivaju iz cisterne. Reći ćete da je ovo „estetiziranje“ grada, posle svetlećih visuljaka koji su nam čitavu zimu „osvetljavali“ grad komunalno i sporedno pitanje Eto sada i Mataruške Banje u sred Beograda. I nije to komunalno pitanje već „pogled na svet“. Sa kojim treba stupiti „u dijalog“.

Ovo načelo predstavljanja, sajmovima, robnim kućama i raznim jadama (kobasicijadama i grožđijadama u kome učestvuje i uživa vrh države, kao zamena, pa i kao i lansiranje privida o stvarnim tokovima života opisala je – za taj čin govora progonjena – Dragana Rakić, članica i odbornica DS, u ovim novinama. I morala je biti odstranjena iz mogućnosti bilo kakvog uticaja na svakodnevnu pretenziju da se ostvari kapilarna kontrola nad svakom porom društva, što je određena vrsta feudalizacije vidne golim okom, ali ne na tv i konferencijama za štampu kojima se upravlja ovom zemljom. Sve mora biti naše, jer vreme je kratko, i resursa sve manje.

Preostalo je malo toga od onoga što smo imali, kao zemlja i kao društvo. Siromaštvo je veliko, SNS je toga svestan i zato treba sve držati u posedu, kapilarno, sve i svakoga, do kraja. I kada se radi i pogotovo kada, o mesnoj zajednici Vršca na granici sa Rumunijom, i tu se mora kapilarno vladati, ne sme ni jedna ćelija društva da ostane nekontrolisana i zdrava, a na prepoznavanje takve situacije i govora o njoj, sledi represija, u vidu premeštanja na drugo, niže radno mesto. „Mene su građani izabrali da govorim, a ne da ćutim, i ja govorim gde god mogu, u prilici sam da govorim sve ono što mnogi Vrščani misle, ali ne smeju da govore o tome. Stojim iza svakog reda koji sam napisala“ kaže Dragana Rakić. Dragana sme i zato se mora ućutkati da i drugi Vrščani ne počnu da govore.

„Prvog septembra 1997. godine krenula sam u peti razred OŠ „Svetozar Miletić“ u Zemunu, i prvi put se srela sa čovekom koji je bio jedan od ključnih faktora da tih tužnih devedesetih moje i odrastanje mojih školskih drugova ne skrene sa pravog puta. Prvog septembra 2017. godine tog čoveka hoće da smene sa mesta direktora škole koja je zahvaljujući njemu postala jedna od najboljih u Srbiji.“

Direktora LJubomira Mosurovića. Razlozi su naravno, proceduralni, kao oni u ostacima Parlamenta Srbije. I jer tako hoće ministar prosvete koji ovim činom, u paradoksalnom štetočinskom postupanju SNS-a „po zakonu“ uništava zdravi deo prosvete.

1997, o kojoj piše jedna od učenica, godina je etničkog čišćenja u Zemunu, iseljavanja građana nesrpske nacionalnosti, hrvatskog porekla, i useljavanja „naših“, to je godina u kojoj je Ivan Barbalić ostao bez stana, a njegovo dete sa „hrvatskim pasošem“ nije moglo da ide u „našu školu“, zemunsku.

U tom Zemunu godine 2017. sakupili su se roditelji i učenici osnovne škole „Svetozar Miletić“ da ne dopuste smenu direktora i da brane ugled obrazovanja. Jer obrazovanje, pojam, počiva na obrazu, časti, i znanju, na etici, i ako hoćete na estetici, na časnom i lepom, na nesociopatskim odnosima, na međusobnom dijalogu ljudi, profesora, đaka i roditelja. Ako znaš šta je moralno i šta je lepo, naravno da ćeš se pobuniti protiv posedovanja, naravno da ćeš zahtevati da si subjekt, a to je ono što nam ne daju biti, imamo biti korisni i poslušni. Zato se u ovom štrajku roditelja i učenika škole „Svetozar Miletić“, prelamaju vrednosti i nevrednosti, pokazuje volja građana i okov sistema. Paralelni krvotoci naše stvarnosti. Iz koga zjapi nasilje.

Nema u školi „Svetozar Miletić“ „vršnjačkog nasilja“ (kako je oduran ovaj eufemizam), to kažu i roditelji i „vršnjaci“. Nema, jer je u školi sklad i jer direktor sarađuje i vaspitava. Štrajk roditelja i učenika koji ne dozvoljavaju da se LJubomir Mosurović smeni, jasno pokazuje, postojanjem ljudske zajednice, put protiv nasilja. Ne, proizilazi iz stava Ministra prosvete Mladena Šarčevića, njegova je volja, naša je volja esenesovska, volja za moć (mada je imoralizam složenija kategorija), ali ta složenost nije dostupna izvršiocima, oni nastoje da ne bude dostupna ni učenicima, jer bi tada pluralizam i individualizam bio moguć, gušenje takve mogućnosti je čin nasilja i izazivanje „vršnjačkog nasilja“. Štrajk roditelja i učenika škole , je zapravo prosvetni čin, ma šta ministar prosvete hteo. To je obrazovanje. Mesto govora. Slobode govora, kritičkog mišljenja, empatije i solidarnosti.