Žene u crnom

Čitam parolu koju drže žene u Americi hiljadu devet stotina i šeste: „Nijedna žena sa samopoštovanjem ne treba da radi za partiju koja ignoriše njen pol“ (Suzan Antoni).

Pre mnogo godina, sedamdesetih i osamdesetih, u pozorištu Atelje 212, u kome sam bila dramaturg, na današnji dan sindikati su ženama poklanjali koverat u kome je bio ček za kupovinu i ružu. Bilo mi je malo slobode žena u to vreme, učestvovala sam na prvom feminističkom skupu u Jugoslaviji u Studentskom kulturnom centru čija je direktorica bila Dunja Blažević, pa sam odbijala da primim koverat i ružu, smatrajući da taj gest na Međunarodni dan žena“ stavlja žene u neravnopravan položaj. To je bilo u vremenima moderne, danas, u vremenima postmoderne, rado bih primila taj koverat ili ga udelila saradnicama koje u Czkdu čine većinu u odnosu na naše sjajne kolege.

„Naši poslodavci imaju snagu jer su organizovani“, parola iz devet stotina i jedanaeste.

Kako su tek ovi danas organizovani, sve sa „Ženama u belom“.

Jedna ozbiljnija analiza „Blicove“ stratifikacije „Moćnih žena Srbije“ koja svake godine izlazi na kraju prethodne i početku nove, pokazala bi kako se „moć“ izabranica, pogotovo u prvim redovima, pomera sa autorstva na zastupnice organizacija, pogotovo banaka, sa šefovima „na čelu“, „liderima“, „vođama“, „vlasnicima“.

Od kako sam u „Insajderu“ Brankice Stanković, autorke, pre nekoliko godina videla „piarku“ Luke Beograd, kako na svako pitanje o kupovini „Luke“ odgovara u okviru „svojih ovlašćenja“, i „po zakonu“, poče da „puca pred očima“ „imidž“ žene u kontekstu našeg puta ka evrointegracijama. Sako, troakar, u ovalu koji ističe i uokviruje grudi, ispod koga je ona čuvena majica koja se kupuje na kioscima po svetskim metropolama u slučaju da niste prespavali kod kuće, kosa, pretežno plava i frizirana već prema trenutku uz lice, kraće ili duže, kao i suknja, potpetice, štikle, nekako između onih koje službenice i sekretarice nose po bankama čitav dan, u svetu znatno duži radni, i „cipela za izlazak“, sve adekvatno nameri zaštite nalogodavca i stavljanja okoline „u funkciju“.

Tokom nekoliko boravaka u Pragu učinilo mi se kako se istočnoevropska birokratija, veoma jednostavno, spretno i kako samo birokratija to ume „prešaltala“ u evrointegracije, zakone, komunikacije, projekte, evaluacije i implementacije.

Kako to sada sve izgleda u jednoj zemlji koja nije nastavila svoj kontinuitet nakon pada Berlinskog zida, već je ratovala, a onda ratom ušla u tranziciju, na „teritoriji“ na kojoj je jedino Slovenija na nivou privrednog „rasta“ iz osamdesetih.

Kad je Otpor prvi put izašao na izbore i kada je „Blic“ objavio novi „imidž“ kandidata i kandidatkinja, bila je vidna transformacija iz pobune u tranziciju i „poželjnost“.

Verovatno se zato danas kulturom i telekomunikacijama, („pripadajuće“ ministarstvo) što se u vreme vlade Vojislava Koštunice, i nešto pre, i nešto posle, nazivalo „duhovnošću“ bavi „ekspertska“ stranka G17, dok reditelj Srđan Dragojević ulazi u Glavni odbor SPS-a.

Naravno, sve bi to bilo teže izvodljivo da nije bilo prethodnoga rata u kome su naši momci postali ratnici, a njihove izabranice pevačice, zatim su mnogi ratnici postali bodigardovi, a dame željeni model onoga koji ima moć koja se sastoji u parama.

Za sve to vreme na Trgu republike stoje žene protiv rata i nasilja, „Žene u crnom“.

Ako je išta u kontinuitetu svih naših i internacionalnih praznika, svih veza sa svetom, svega ravnopravnog i ne dovedenog do, sa jedne strane, urušenog ili prostituiranog, a sa druge strane, do imitativnog ili izgovornog (za sve za šta se ne može „preuzeti“ odgovornost citira se međunarodna zajednica), onda je to 8. mart, Međunarodni dan žena.

Dakle, 8. mart nije ništa državno (eh da je barem to, za to bi bila nužna država), pogotovo nije ništa partijsko, nije ni grupno, ni trupno, ni tenkovsko, ni džipovsko, ni lojalno, ni hijerarhijsko, ni utaljeno, ni pušteno niz vodu, već civilno, a civili i žene su u proteklom ratu bili izbeglice sa zavežljajima preostale imovine, onda su zavežljaji postali karirane torbe „krmače“, a danas su u rukama žena najlon kese u kojima se providi mleko, jogurt i hleb.