Zidovi i mostovi

Učesnika u dva razgovora. Na mah sećanja izbiju iznenadna i jaka kada prizor izazove njihovu evokaciju. Gledajući do i od Spomenika knezu Lazaru na glavnoj ulici, glavnom putu, Bulevaru kralja Petra Prvog, prema mostu na Ibru, niz raskopan teren na čijem je kraju ograda, koja zaklanja sadašnje, današnje, građevinske radove na novom kaskadnom objektu, sa sve cvećem, biće neka vrsta sada već simbolične prepreke i istovremeno i prostora za pešake. Automobilski saobraćaj sprečavaće stubići karakteristični za parking. Sve to blato, znoj i suze leži ispod zastavica, ostarelih i izbledelih na vetru, snegu i kiši. Upletene u žice o koje su obešene.

Gledajući sa severa most na Ibru, sećam se godine 2002. i Karavana žena, „koje prelaze granice“ i razdvojene gradove (Mitrovica, Mostar), žene odasvud uputile se da sa juga uđu na sever, na sastanak sa ženskim udruženjem u Severnoj Mitrovici. Sa nama je Olga, sa severa, nije joj lako da nas prevede do „svojih“. Čitavom akcijom „komanduje“ Žislen Glason, sociološkinja iz Pariza i urednica časopisa „Traneuropen“ koji godinama objavljuje tekstove autora svih, odasvud iz Jugoslavije, tada već, 2002, novih država. Most čuva francuski bataljon, koji se našao „između dve vatre“. Hoćemo li ili nećemo proći, i za koje od nas je bolje da ne pokušavaju, i koje su u većoj mogućnosti da prođu.

(O svemu ovome postoji knjiga “Žene Balkana za mir“, na srpskohrvatskom, albanskom, francuskom, časopis „Pro femina“ sa uvodnim tekstom Svetlane Slapašak, film, promovisan u gradovima i u Srbiji i koji sam zatekla u Bejrutu u centru fondacije „Hajnrih Bel“, ali pre poslednjeg rata.)

Prešle smo sve most, takva je bila odluka. Stigle do amfiteatra – ulaska na Sever, sačekali su nas „čuvari i čuvarice grada“, poletele su kamenice i prozivka „Ima li među vama neka Šiptarka“. Držala sam Jehonu za ramena koja su se tresla. Čula sam Goranku Matić. „Nemojte, ljudi, da vam kažem, ja sam Goranka Matić, fotografkinja iz Beograda, i mi hoćemo da razgovaramo.“

Jeton Neziraj, pisac i dramaturg iz Prištine, direktor Ćendre Multimedija, Nenad Todorović, reditelj i direktor Narodnog pozorišta iz Prištine u Gračanici, i ja učenici smo televizijske emisije „Mreža“, nezavisne srpske lokalne televizije, TV „Sporazoom“ u okviru nevladine organizacije „Aktiv“. Zajednica srpskih lokalnih televizija na Kosovu objedinjuje televiziju „Mir“ – Leposavić, TV „Most“- Zvečani, TV Herc – Štrpce, TV „Puls“- Gnjilane, Šilovo, i TV „Kim“ – Čaglavica. „Aktiv“ je odgovoran za scenario: “Za razliku od srpskih i kosovskih biznismena koji odlično sarađuju jer imaju isti cilj – profit, političari iz Beograda i Prištine to ne uspevaju. A kako je sa kulturom. Mogu li umetnici da povežu pokidane svetove“. Mislim da političari sparinguju, moja primedba.

(Upravo me zove Mustafa Skenderi, koordinator građanske inicijative u okviru „Aktiva“, izvinjavam mu se što mu se do sada nisam javila, pita kako je prošla kontrola dokumenata i kako sam. Kaže da je razgovor na televiziji bio dobar, a da je posebno bio dobar razgovor u Klubu organizacije, nakon emisije, slažem se.).

Ćendra i CZKD, a time i Jeton i ja smo već toliko uhodani dugogodišnjom saradnjom – predstave, promocije knjiga, uzajamnim gostovanjima, poslednje zajednička produkcija „Enciklopedija živih“ pisca, u saradnji sa Nezirajem, i reditelja Zlatka Pakovića. Upravo sam Jetonu donela knjigu teksta, drame u celini, na srpskohrvatskom i na albanskom.

Tokom televizijskog razgovora ne čuje se uvek prevod, ipak znam šta Jeton govori. Više puta smo baš o tome razgovarali. Tek na povratku u Beograd setih se da nismo po zasluzi pomenuli ulogu „Krokodila“ Vladimira Arsenijevića, festival „Polip“, svi skupa u Prištini, pisci, prevodioci, to činim sada. O saradnji sa „Betonom“ jesmo govorili. („Iz Beograda s ljubavlju“. I „Iz Prištine s ljubavlju“.) I sećam se kako je Jeton svojevremeno, u povodu gostovanja predstave „Ćendre“ govorio kod Nataše Odalović u „Hoću da znam“ na srpskohrvatskom na iznenađenje i oduševljenje kamermana i prisutnih na B92.

Nenad Todorović i ja ostajemo na klupskom razgovoru.

Do pet pada i mrak, trčimo prema mostu i zidu, pada kiša. Nenad Todorović ide brzim hodom. Tako i misli. Nije lako biti upravnik prištinskog pozorišta u Gračanici.

Dobro je rekao i u emisiji i na razgovoru – tradicija opstaje onoliko koliko se ostvari novog i dobrog, koliko se stvara.

Obilazimo ogradu gradilišta novog „zida“, a tamo je i most. (Pročitati obavezno tekst Alekseja Kišjuhasa u prošlom nedeljnom broju „Danasa“, o alternativnom sistemu obrazovanja Albanaca na Kosovu devedesetih godina, u vreme Rugove, tada je uspostavljena još jedna država. Uspostavljena zbog politike Beograda. Tačnije zbog politike dveju stranaka koje su tada bile, a i sada ponovo su vlast.)

Znaju zidari zidova da u Mitrovici, severnoj i južnoj, nema uvek i svuda vode. Vode ima povremeno na nekoliko sati i ne za sve u isto vreme. Nije li to vanredni život, nije li to uzrok permanentnog vanrednog stanja. Nije reč o zidu, već o vodi i toku, protoku, žeđi i slobodi. Nije reč o tome ima li vode dovoljno, ranije je uvek bilo koliko god bilo kome i kada treba. Kad je nema dovoljno, reč je o političkoj volji.

Ne bi bilo dobro poneti se time šta kultura može. Već onim što nije dostupno svima, da putuju, da se kreću i da vide. Prisećamo se svih viza, pasoša, državljanstava, prelazaka preko granica sa dozvolama, iskaznicama, intervencijama.

„Poštedite me fizičkog bola, duhovni prepustite meni.“(Oskar Vajld)

Uz put, kada se prođe Ribnica, videh bilbord „Podržavamo Trampa“, “Srbi su podržali Trampa“. Ostali bilbordi, gde ih ima, svi su u znaku SNS-a.

U razgovoru na televiziji u produkciji „Mreže“ učestvovala je i publika. Mlada publika, Mitrovica je grad studenata. Na pitanje voditeljice emisije upućeno publici – „Da li bi voleli da vide albansku pozorišnu predstavu?“, dve trećine je odgovorilo da bi želelo – podigli su zelene kartone. Velika nagrada, veliko olakšanja, veliko ohrabrenje, i doživljaj, naravno.