Znaš li ti, bre, ko sam ja

Kao i selo i grad, za razliku od „uspuznih“ naselja, kojima je Srbija premrežena. Zgrada Zukorlića valjda je nadoknada za onolike srušene džamije u toku ratovanja: sve što je bilo opštim dobrom ima se pojaviti kao grupno, rođačko ili lično vlasništvo. Baš kao što je pre niz godina Zukorlić zahtevao da se zabrani knjiga Šeri DŽons „Dragulj Medine“(„Beobuk“) koja je po njemu bila blasfemična u odnosu na islam, i smatrao da upravo oni koji su Srebrenicu prepoznali kao genocid, ne mogu biti zagovornici stava protiv zabrane knjige. Malo po malo, mnogo po mnogo veroispovest postaje ucenom – da prepoznaš genocid ne moraš da budeš vernik, da braniš slobodu umetnosti, „po Zukorliću“ moraš da budeš vernik. Ako „Zukorlić“ misli da to nije u skladu sa verom. Dobro, religijskim razlozima se manipulisalo u ratovima devedesetih. „Etnicitet“, veroispovest, identitet, nacija, zar sve to nije bio jedan od dobrih izgovora za ratovanje, etničko čišćenje u svrhu pljačke. Pljačka, a ne nacionalni interesi behu uzrokom užasa, a stavljanje nacionalnosti ispred imena i prezimena kako bi se označio neprijatelj, i kako bi se instalirala teza da su se ljudi međusobno mrzeli i kako je ta mržnja i potcenjivanje nacionalnih identiteta isključivi razlog za izgon i istrebljenje. Koliki seminari, kongresi, savetovanja, konsultacije posvećeni upravo ulozi religija na terenu sukoba.

Ne kažem da među birokratijama i crkvama nije bilo netrpeljivosti, a onda je birokratija – vlast instrumentalizovala i religije i „religije“ su to rado prihvatile. Ta lekcija postaje sve jasnijom sada kada podela na veliko siromaštvo i veliko bogatstvo, stoji pred svima i svuda. Od tada su crkve vlastima mile i vlasti crkvama, mesta okupljanja, „edukacije“ i izdavanja indulgencija za nacionalne heroje i pravonacionalnost.

Divlja gradnja koja uništava zemlju što su poplave jasno pokazale i gradovi bez vode na nekada čistim rekama (Užice), ispoljeni su izraz zločina korupcije i privatizacije javnog prostora, to jeste privatne i partijske države.

A zovemo se Republikom.

I zato Premijer kaže „Ne pada mi na pamet da rušim“, Zukorlićevo zdanje, „da šaljem hiljadu policajaca“, da spreče krvoproliće, i to nije „poruka“, (hoćemo li prepoznavati šta se u stvarnosti zbiva, umesto da se šalju, ili primaju „poruke“) da se zida ili ruši u odnosu na „padanje na pamet“.

Noću ili danju već kada „padne na pamet“. „Zakon je jedanak za sve“, sadrži „majndset“ koji nema nikakvog dodira sa stvarnošću i koji se ne može analizirati sa stanovišta činjenica. „Svaki zločin počinje jezičkim zagađivanjem“ (Kafka), ali čemu to kada stvarnost više nije argument. Recimo, kako bi bilo da se u Novom Pazaru reguliše kanalizacija, i da se o tom poslu radi, ili o iznošenju đubreta (ne samo u Novom Pazaru), umesto što se veroispovest zloupotrebljava kao isprika za uzurpaciju. Veroispovest i partijska pripadnost.

I šta da radimo sa zakonom o legalizaciji divlje gradnje. Nije li i to uzrok divljanja po „teritoriji“. Donesu se urbanistički planovi, međutim, teško da nekome „padne na pamet“ da ih poštuje budući da zna da će jednom, u što kraćem roku, građevina biti prepoznata kao legalna, potrebno je samo da se što brže izdaju papiri. Do sledećeg urbanističkog plana. Do sledeće poplave, do sledećeg samouništenja. Do sledećeg „padanja ili nepadanja na pamet“.

Pamtim Pazar iz 1991, kada su grad okruživali tenkovi. Pamtim i radionice, fabrike, u kojima se obrađivao, izbleđivao, džins, teksas platno. Potom je i ta proizvodnja zamrla, a robu iz Pazara zamenila roba iz Turske, preprodaja, a ne proizvodnja. I kako rat traje pojavljuju se dileri i šverceri droge.

Čitajte Šabana Šarenapića i Enesa Halilovića, od njih ćete saznati o Novom Pazaru, a i građanima ove zemlje. Sve je počelo onom rečenicom „Sagradićemo stariji i lepši Dubrovnik“ i stiglo se do „Beograda na vodi“ i „Ne pada mi na pamet da šaljem hiljadu policajaca… “ – da se spreči divlja gradnja u Novom Pazaru. Divlja gradnja u urbanim centrima (a i „Beograd na vodi“ spada u divlju gradnju) je očigledna pljačka, divlja gradnja na ledinama bez izgradnje infrastrukture je podmićivanje opljačkanih. Maestralan način da opljačkani štite pljačkaše u divljoj gradnji.

Pre četvrt veka dok je bilo Šefka Alomerovića centar Novog Pazara nije bio poligon divlje gradnje. A preduzimačka delatnost Šefka Alomirovića doprinosila je i kultivisanju Beograda. Iz prakse kultivisanja proizašla je i Alomerovićeva antiratna aktivnost. Šefka Alomerovića više nema, a rat je nastavljen drugim sredstvima, rat iz devedesetih nastavljen je i divljom gradnjom.

Od svakovrsnog progona profesora Bogdana Bogdanovića pre i nakon Osme sednice, do današnjeg progona profesorke LJiljane Blagojević sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, progoni se i odbacuje Moderna i savremena arhitektura, a inauguriše rušenje, varvarizam i divlja gradnja, investitorski urbanizam, ono što nekome „padne na pamet“ i pri tome ima moć i vlast pre svega, novac dođe posle. I šta veli akademska zajednica o progonu ljudi sa stvarnim diplomama i doktoratima, (i Slobodan Beljanski), i instaliranju „lažnjaka“ i plagijatora kao vrhuške zemlje. Nije li i to divlja gradnja.

„Ovo je propast“, reče jedan mladi čovek na javnom mestu. Vratim se i pitam ga „Izvinite, kako vi vidite propast, kako je vi raspoznajete.“

„Tako što sam upravo molio policajca da skloni džip koji je zagradio kiosk, a gazda ušao u kafić; policajac me zamolio da to ne tražim od njega, zato što su njegovog druga odmah premestili u Lazarevac da tamo služi jer je samo pitao drugog džipa hoće li se pomeriti. Znaš li ti ko sam ja. To je propast.“

Sećate se, znate tu rečenicu „Znaš li ti ko sam ja“. Jako je osnažena. I zadaje strah. Tako je i sračunato. Da vama ne padne na pamet. Da imate nešto protiv. Divljanja i divlje gradnje. „Znaš li ti, bre, ko sam ja. „