120 minuta

Jer, ako je nešto savremeno (ide sa vremenom, odigrava se danas), ne znači da je i moderno, odnosno novo i najbolje. U basketu trenutno možete birati između dva modela (igre, razmišljanja, ponašanja), kojima je Njofra Paviljonski, zarad lakšeg, karikaturalnog objašnjenja dao zanimljive nazive – „galopirajuća košarka“ i „krmeći kas“, GK i KK u skraćenici. GK je smena napada, poseda lopte svakih sedam, osam sekundi, takozvana (pre)brza igra koja podrazumeva šut iz ranog napada, obično spoljnih igrača, bez mnogo saradnje, traženja boljih rešenja, samim tim i odgovornosti. Podrazumeva, često, trocifreni skor oba tima (Partizan – Igokea nedavno), izjednačen broj šuteva za dva i tri poena, „lepotu igre“ za gledaoce, kojima glava leti kao u tenisu, levo-desno, pa svaka treća kokica promaši usta, „udari u obruč“. Igrači moraju biti individualno tehnički obučeniji, što je dobro, ali je vidno smanjenje odgovornosti svih u defanzivi, kao i „nezadovoljstvo“ visokih, sporijih igrača, koji uglavnom tabanaju između dva koša, prave blokade i skaču, odnosno – „nahrane svinje i ne diraju dugmiće“…

Krmeći kas, suprotan je način prezentiranja basketa: obično tehničko-taktički inferiorna ekipa uspori maksimalno igru, jer će lakše da pobedi na sedamdesetak, nego na stotinak datih poena. Česti prekidi i faulovi, „gruba“ igra sa spuštanjem lopte centrima u reket svaki napad, obilje faulova u svim fazama utakmice „krasi“ KK model, odnosno – u pitanju je čista deformacija, opstrukcija igre, želja da se sve drugo dešava – samo ne brza, tečna, napadačka košarka…

Sad, na trenerima je (ako imaju znanja i mudne hrabrosti) da odaberu model igre, koji je uvek između dva ponuđena. Da sagledamo trenutnu situaciju, od koje se može pobeći. Gotovo svaki meč traje dva sata, a 120 minuta deli se na tri (ne)proporcionalna dela: 40 minuta igra se efektno košarka (ali je iscepkana, nepovezana), oko 35 minuta su “regularni“ prekidi – pauze između četvrtina i na poluvremenu, 19 tajm-auti oba tima i televizijski još 14 minuta i slično. Dakle, oko 45 minuta gledamo sudijske znake, ubacivanje lopte u igru, izvođenje slobodnih bacanja, pregled snimka (da li je nagažena linija za tri poena, isteklo vreme, nesportska lična), neko ćaskanje (ne)obaveznog tipa i slično. Uveden je ALIBI, odnosno aboliranje od odgovornosti svih aktera – sudije se „peru“ snimkom, a u stvarnosti još više utiču na pobednika, loši odbrambeni igrači postaju još gori („kako da igram odbranu kad mi svašta svira“), dobri napadači preteruju sa šutem („ko će drugi da reši nego ja“), treneri se vade na suđenje i igrače. Rečju, na delu je treći model – „alibi košarka“, odnosno AK…

Sad, u kom pravcu će evoluirati basket ne znam, znam samo šta ja želim. Savet NJP i moj svima je – „pamet u glavu i dupe uza zid“, odnosno – „uvek je bolje odabrati VRLINU pre VEŠTINE“…