A sad adio

Zanimljiv je komentar mog komšije Njofre o basketu u poslednja dva kola, uz napomenu da je odani fan crno-belih: Baš mi se ne da, brate, da gledam duel dva crveno-bela tima. Taman se spremim da u sredu skočim do predgrađa (bus 88 ispred nosa, do hale u Železniku), kad u novinama vidim da karta košta 10,175 evra, a pošto te pare dajem samo da kibicujem i pomalo slušam Šakiru (ona je u Beogradu bila po sistemu „sad i nikad više“), logično ostanem kod kuće, odgledam taj istorijski susret na svom crno-belom televiziru. Komšo, ja sam laik, ali učinilo mi se da se dva tima takmiče – ko će da izgubi… Onda si me ti u subotu vodio na tekmu Beograd-Metalac, mada sam ja više bio za seriju „Očajne domaćice“, pošto ni danas ne shvatam šta je bilo važno u toj utakmici, ali okej… Prvo, vidim ne igra više Blaž Kotarac, a? Drugo, bilet je samo dvesta dindži, korektno, a treće – brzo se završilo, za 82 minuta, kao da su žurili, jedni na bus, drugi na proslavu rođendana…

Nemam mnogo da dodam na ovaj ugao gledanja, jedino da čestitam valjevcima na više nego zasluženom trijumfu (drugom na gostovanju za poslednje tri sezone, odnosno na 17 mečeva, prvenac je bio prošle godine u Čačku protiv Borca, 51:52 ako se ne varam) i da im poželim naredne Superlige plasman u viši rang, odnosno NLB ligu… Kad smo već kod ovog takmičenja, kako danas stvari stoje, Crvena zvezda posle devet sezona (najviše od srpskih klubova) neće plesati u regionu, nego u lokalu, odnosno Košarkaškoj ligi Srbije. Razmišljam o nekoliko stvari. Prvo, igrom – koja je lančana posledica niza loših poteza u klubu, u dužem vremenskom periodu, pisao sam i previše o tome za poslednje dve godine – crveno-beli ne zaslužuju polufinale. Drugo, varaju se da je neko, osim njih samih, krivlji za trenutnu situaciju na i oko parketa. Treće, ako pravilno shvate mizeran položaj u kome se nalaze, naći će snage da poprave dosta stvari i izađu za godinu, dve mnogo stabilniji i jači i konačno ućutkaju sve od kojih su dobili nadimak… znate koji, da im sada i ja ne bacam so na ljutu ranu. Treba biti realan i mudar, izgubili su barem jedan meč od šest timova sa kojima su igrali, samo su poslednju Megu savladali dva puta…

Još samo reč, dve o toliko od naših klubova željenoj regionalnoj ligi, pa neću više. Umesto Nimburka (platili pola miliona evra da uđu u kolo), ove godine će (pretpostavljam besplatno?) među četrnaest klubova biti izraelski Makabi, vicešampion Evrope. Sad, da oni igraju sa najjačim sastavom (a neće), da mogu da isprate kalendar takmičenja (a ne mogu), da ih zanima prvo mesto (a sumnjam da je tako) – digao bih ruku za učešće Makabija. Ovako, dobijam utisak da je rukovodstvo lige, pomalo uplašeno za „očuvanje“ takmičenja, htelo zvučnim imenom da ućutka sve glasnije „neverne Tome“, umesto da to mesto da, recimo, timu koji izgubi BIH-finale, odnosno Širokom ili Igokei… Dalje, za domaći, posrnuli basket, najveća opasnost biće (da li već od oktobra?) eventualno formiranje Druge NLB lige, ili kako će se već zvati, jer sam siguran da će se time zatrti bilo kakva ozbiljnija košarka od „Tima moje ulice“ i da samo treba odrediti kurira koji će ugasiti sijalicu a upaliti sveću „pokojnom srpskom basketu“…

No, nadam se da novo rukovodstvo, koje se zahuktalo u radu „da sve puca“, ima dobru procenu o stanju zdravlja našeg trofejnog sporta. Ako nema, samo neka napravi anketu po svim klubovima, recimo, sa podpitanjima: Da li vaši seniorski i omladinski pogoni treniraju trenutno i kada će početi (mislim, u koje godišnje doba)? Imate li potreban broj osposobljenih trenera i barem deset seniora pod ugovorom? Da li vaši momci ovog momenta mogu da pobede postavu Slavnić-Kićanović-Dalipagić-Savović-Radovanović (i zašto ne)? Kako ste finansijski (ha, haa, haaa) završili tekuću i imate li na vidiku parice za narednu godinu? Koliko, ne računajući rezervne igrače i baš usku rodbinu , imate prosečno (u hiljadama) gledalaca… i tako dalje i tome slično… Da, dok budete čitali (oni baš zaludni) ovu kolumnu, biće ozvaničen spisak trenera koji će voditi mlađe selekcije Srbije na letnjim takmičenjima. Pošto sam o tome već nešto drobio i zato što je ovo retka prilika da se ništa ne komentariše, iskoristiću je i samo vas informisati: trener univerzitetske selekcije je Dragan Jakovljević, mlade Aleksandar Džikić, U-19 Dejan Mijatović, juniorske Marko Ičelić i kadetske Aleksandar Nikitović. Ako vam neka imena nisu košarkaški zvučna, ukucajte ih na kompjuter, pa me obavestite šta je na ekranu izašlo…

Da me urednik Luka ne bi „cenzurisao“ zbog dužine teksta, završavam, opet jednom Njofrinom dilemom. Komšo, reče mi nedavno, slažem se da je, u samom startu, lakše biti budala nego pametan: ne treba neki napor, ne uči se, možeš za sekund da postaneš budala. Ali, kad dođe do samog vrha piramide, do toga ko je Budala Broj Jedan ili Genije Broj Jedan – nalazim da je teže biti Mega Budala nego „Novi Tesla“, zato što je konkurencija stostruko jača…