A trening – od septembra

Što se tiče Olimpijakosa, mislim da imaju napadački šmek i ideju, ali za prvaka Evrope potrebno je „obavezni deo“, pre svega segmente defanzive, odigrati mnogo čvršće i, prosto rečeno, odgovornije… Panatinaikos i Željko Obradović znaju kako se osvaja ovaj, najdragoceniji klupski trofej: najboljem kouču starog kontinenta ovo će biti čak jedanaesto učešće na završnom turniru, sedam titula ovog tipa već je osvajao, ističe dvanaesta godina sistematskog rada u istom klubu, više od 700 zvaničnih mečeva je iza njega, gro tima igra zajedno sezonama, očekuje se skori potpuni oporavak Aleksa Marića… Svejedno koliko je Barselona, pogotovo u trećem meču, naizgled bila blizu trijumfa, kad zrelo razmislim – šanse su im bile slične kao da Makabi ispadne od Kahe Laboral (čitaj – minimalne do nikakve). Tako Barsa neće braniti titulu evropskog šampiona na svom terenu, što se dešava, mada je pomalo čudno, što reče moj dobri Njofra: „Komšo, nelagodna situacija, kao kad te pozovu na žurku, pića, klope i ženskih u izobilju, a gazda se izgubio u vidu lastinog repa…“ O snazi Makabija ne treba previše trošiti reči, gledali smo ih i u Beogradu, a bez obzira ko bude bolji u petom meču, kao jedini španski predstavnik, Real ili Valensija (mada, moram da priznam da navijam, onako – iz potaje, za Pešićev i Savanovićev tim) – sve obećava spektakl…

E sad, domaća košarkaška scena, odnosno Superliga, po ubrzanom sistemu ostavila je iza sebe četiri kola. Osim neuobičajene izjednačenosti (nijedan meč nije završen ponižavajućom razlikom, kao prethodnih godina, kad smo se svi molili „samo da ne bude pedeset“, najubedljivije je Hemofarm pobedio Megu na Novom Beogradu, 81:62), utakmice su sve kvalitetnije (kao, recimo, Partizan-Radnički), publika sve brojnija, malo-malo pa iskoči neki igrač kvalitetom… Telegrafski, Radnički iz Kragujevca zabeležio je sve pobede, igraju sjajno, drugi ovosezonski trijumf nad crno-belima (ovoga puta u Pioniru), direktno ih vodi, uz Hemofarm i Partizan, koji imaju po tri pobede, u podelu „besplatnih“ mesta u NLB ligi. Svih ostalih pet timova (OKK Beograd, Crvena zvezda, FMP, Metalac i Mega Vizura) skupili su po pobedu i svi konkurišu, gotovo ravnopravno, za četvrto mesto, koje košta „zanemarljivih“ 150 hiljada evra! E sad, kad smo već kod plaćanja, tvrdim, suprotno ostalim znalcima i analitičarima – da će se pare naći, bilo ko da se plasira dalje! Živi bili pa videli, mada malo kuknjave i plakanja nad sopstvenom sudbinom – nije na odmet…

Prošlog ponedeljka „prozvao sam“ (pozitivno, naravno) pleja valjevskog Metalca Marka Ljubičića, koji je na utakmici protiv crveno-belih postigao tripl-dabl (13 poena, 10 skokova i čak 12 ostvarenih asistencija!?), nešto što se jako, jako retko dešava na našim prostorima, da se gotovo ne sećam kome je to poslednji put pošlo za rukom. Svojevrstan podvig, još jedna potvrda onoga što znalačko oko brzo zaključi – radi se o vanserijskom igraču…

Sad malo o jednom problemu, prisutnom od kada je novca sve manje (znači, odaaavno), od kada se igra regionalna liga (znači, deset godina) i od kada se trenerima i, posebno, igračima ne radi (znači, od postanka basketa). Naime, lepo me prijatelj Njofra pitao pre neki dan: „Je li, bogati, osim ovih osam timova, šta trenutno, mislim do jeseni, rade ostali iz obe srpske lige? Evo, recimo, ja cevčim pivo svih dvanaest meseci, nema odmora dok traje obnova…“ Da, to je, po meni, možda i najveći problem domaćeg basketa. Deset prvoligaša i barem isto toliko beligaša, do prvog septembra teško da će trenirati, odnosno baviti se svojim poslom, a poznato je da mladi igrači najviše u tom periodu mogu da napreduju. Ovako, momci će se baviti alternativnim poslom – malo studiranja i gluvarenja, malo mladi gorani pošumljavaju goleti, malo se popravi koji anlaser ili okreči tečin stančić, može i branje voća u Grockoj, čisto da se za more zaradi, ionako retko koji gazda da više od pet, šest plata…

Završavam opet Komšijinim rečima: „Zapažen broj neprijatelja si stekao ovim kolumnama, čestitam. Čujem da su se prošli put mnogi našli pogođeni, mislim da ono tvoje o gazdama i mediokritetima, o glomaznoj rodbini koja za vreme časa fizičkog satire brzu hranu i kokišku… Ne kažem da nisi u pravu i da se tu ne radi o inferiornim tipovima, mada… Baš te briga, moj savet ti je – hvali slaninu, ali drži se čvaraka!“ Ovo poslednje nisam razumeo, moram od Njofre tražiti pojašnjenje.