Alene, oprosti!

 „Večitom derbiju“ koji to trenutno nije, prethodile su nepotrebne medijske varnice. Mada, stvar je opšte kulture i kućnog vaspitanja ne isticati kao argument za i protiv da li je neki tim pet puta skuplji (kao da to ima krucijalne veze sa zbivanjima na parketu, setimo se crno-belih i 1992. godine, domaćinstva u Fuenlabradi i – zasad jedine titule prvaka Evrope…), što su potegli ljudi iz Zvezde, a što je ustaljeni manir većine medija i ljudi koji vode crno-bele kao alibi za poraz, ili argument za pobedu. Na samom terenu bilo je 99:68 za jedinog srpskog šampiona, što je, imam utisak, dobar skor za crveno-bele, jer je mirisalo na veću razliku. Fleš utisak: Partizan moćan u svom odbrambenom sistemu, još kad ubaci dvocifren broj trojki (Veseli tri) – jako teško ga je savladati. Pomalo posprdno bilo je skandiranje navijača crno-belih za protivnika (da ne ode na 40 razlike), ali bolje i to nego tuča, lomljenje tribina i stolica, vulgarno prozivanje… Od dvadesetak aktera koji su imali zapaženu minutažu čak osmorica su stranci (znači, zaboravi na mlade igrače sa ovih prostora). Zanimljivo je da je ovo prva sezona da oba beogradska NLB ligaša imaju u sastavu po trojicu tamnoputih igrača. Uz svo uvažavanje njihovog basket umeća, barem trojica su kvalitetom zalutala u Beograd! Rečju, Crvena zvezda je u nezavidnoj igračko finansijsko tabelarnoj poziciji (jedna pobeda i sedam poraza). Za promenu, iduće kolo idu iz Kovilova u Pionir, da dočekaju raspoloženi Hemofarm… Vidan je napor trenera, igrača i Mirka Pavlovića da pokrenu nabolje, ali se najčešće vreme rada i rezultata nikako ne poklapa. Posle prvog kola došli su Subotić, Jang, Marš, Majls i Lešić, otišli su Mirković, Jelovac… Koliko je u svemu tome iznuđenih, koliko haotičnih poteza – videćemo do proleća…

Partizan je, opet jedan Dule, ovoga puta Kecman, sa minus 11 doveo do „pobede produžetka nade“ protiv čete Duška Ivanovića. Raduje činjenica da je Kecman bio meč-viner i „kec iz rukava“, ali ne i nedostatak nekog mlađeg igrača koji to postaje… U četvrtak dolazi goropadni Žalgiris sa Acom Petrovićem, koji je praktično prebrodio sve brige oko nastavka takmičenja. U A grupi je matematičko zamešateljstvo toliko, da bi i pokojni Ajnštajn dobio žulj na mozgu, tako da je bolje da ništa ne prognoziram…

Dakle, Evroliga je svoj prvi deo privela kraju. Vidan je pad kvaliteta i dominacije španskih predstavnika i ruskog CSKA. Grčki dvojac gazi sigurno, a „koloniji“ naših trofejnih trenera (Ivković, Obradović, Vujošević, Petrović, Trifunović…), pridružio se i Svetislav Pešić sa (preteškim?) zadatkom da Valensiju odvede u drugi krug… Na žalost, Bjelica i Musli se ne snalaze najbolje, ali moram koju reč napisati o Milovanu Rakoviću (25 godina), koji sve bolje igra u konstantnoj Sijeni, a koji u Srbiji nikada nije dobio adekvatnu šansu. Možda ga treba proveriti na nekom od dolazećih reprezentativnih okupljanja? Sjajna vest je da se iz jednogodišnjeg sna budi Milenko Tepić, momak vrhunskih ljudskih i igračkih kvaliteta. Pomalo atipičan svojom pojavom i načinom igre, može kvalitetno da pokrije sve tri spoljne pozicije, pa i da reši teške basket završnice. Zanimljivo je da su ga u trenucima akutne krize maksimalno zaštitili i Željko Obradović i Dušan Ivković. No, to i jeste odlika najvećih trenera…

Nedovoljno zapaženo prošao je podvig Igora Rakočevića. Naime, ovaj smireni i korektni momak u privatnoj verziji, a pakleni, rasni poenter na terenu, postao je deveti igrač, peti Evropljanin, a prvi Srbin koji je dao 2000 koševa u Evroligi. Sad, pitam se ja kao mali Perica, kako je moguće da mu je medijski poklonjeno tako malo pažnje? Da li se varam kad kažem da su, pomalo veštački, u aktivne megazvezde promovisani pojedinci (u redu, ne moramo svaki put da se imenujemo) koji Igoru nisu ni do kolena, koji mogu samo opremu da mu ponesu do svlačionice? Voleo bih da nisam u pravu…

A šta tek reći o zahuhtalom vršačkom Hemofarmu, koji nam je, poput Partizana, vratio košarkaški osmeh na umorna lica sjajnim pobedama (čudom?) nad Bešiktašem i Nimburkom. Oba meča su trojkama, dalekometnom paljbom dobijena u poslednjim trenucima, a posle dvocifrenog minusa. Po meni, dve stvari se mogu istaći: važnost preciznog šuta iz igre, posebno sa distance i, drugo, Hemofarm je (posle niza mečeva izgubljenih u samoj završnici) samopregornim radom i odličnim vođenjem trenera Lukajića – zaslužio naklonost fortune, koja nepogrešivo meri kom taboru i kada da se prikloni. Ne umanjujem trijumf nad „regionalnim ligašem iz Češke“, ali posebno mi je draga pobeda nad turskim predstavnikom Bešiktašom, na otvaranju Evrokupa u Istanbulu, a na promociji legendarnog Ajversona. Šta je ostalo osim da, u ime Hemofarma, poručim: Alene, oprosti!