Vrhunsku košarku nekad i sad deli puno detalja, ima li tu napretka odredite sami (i zašto ima?).
Ja lično dumam da je ključna reč, koja nije postojala u rečniku do pre desetak godina – RIJALITI. Mada, kolumnicu je inicirao bratić NJofra Paviljonski – „uvek je bilo budala, ali nije bilo interneta da se i njihove bolesne ideje čuju, tako da je patila samo uža rodbina i prve komšije“…
Negda je basket bio igra „bez kontakta“, dominirali su umetnici, kreatori i vrsni strelci skoro na svakoj poziciji, od Moke Slavnića do Kreše Ćosića. Bilo je i tada boljih odbrambenih igrača nego napadača, ali nije bilo „defanzivnih specijalaca“ u hokejaškoj opremi koji idu i “biju“ asove, pa još za to dobijaju veliki novac i pitaju se (NJP igrače deli na Asove, Obične i Mesare)…
Treniralo se puno, basket je bio način života, a teren je bio jedino merilo. Sada je sve „nauka“ – teretana, sa medikamentima nepoznatog sastava, sale za skautinge, timovi za „izviđanje“, naprave i dodaci za vežbu odbrane, svaki igrač ima svog kouča, psihologa, menadžera, sponzorušu, nutricionistu – samo pada procenat ubačenih slobodnih bacanja…
Negda se igralo maksimalno pedesetak utakmica u sezoni (sa pripremnim mečevima, nacionalnim, evropskim i reprezentativnim), sada je ta brojka dupla, pa se čudimo brojnim povredama, „neočekivanim“ rezultatima (pogledati poslednjih pet, šest kola Evrolige), kladioničarskoj groznici…
Nekada su “kikiriki, semenke, sportska zanimacija“ i živa reč, uz pljuge, bili jedini odušak na desetominutnom poluvremenu, sada imaš kompletan cirkus – program koji traje duže od četrdeset minuta: svakojakih đakonija za stomak, oči, uši (samim tim grlo i nos). Tu su nagradne igre, živa muzika, roditeljske rasprave oko statistike…
Nekada na „derbi“ pođe otac sa maloletnom decom, danas beže svi od hale kao đavo od krsta, jer huligani biju i pale sve po gradu, doduše nešto ređe otkad gostujući simpatizeri imaju zabranu ulaska. Nekada je to bio praznik basketa, danas avantura i rizik, bolje je naći Arenu u kladži i kibicovati…
Nekada su dvojica arbitara videla sve na terenu (kad Jakša i Boca dunu faul – četvorica dižu obe ruke), danas ni trojica nisu sigurna posle petominutnog gledanja tevea iz šesnaest uglova. Vazda je bilo nediscipline, sada pljušte tehničke iz nesportskih, evo i PAO navodno hoće da istupi iz Evrolige, mada moram da priznam da sam ovoga puta na strani gosn Đordi Bertomeua…
Sada menadžeri – putem friziranih statistika i medija – proglase dete koje se još nije obrijalo za međuplanetarnog asa, vrte se šestocifrene evrobrojke, obeštećenja i slično, potežu se nesuvisla poređenja sa Draženom i Kukočem, sve na “majke mi odličan je“…
Nekada se reč trener pisala sa velikim „t“, danas svaki frustrirani, instruirani (ro)botić „zna“ više od Željka Obradovića, ne samo o basketu, nego i o moralu, da ne govorim o gazdama opšteg tipa, koji nisu ni na nedeljnom basketu 3 na 3 nikog pobedili, barem nemaju dva validna a živa svedoka…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
