Babaroga

Naime, odlazak Pekovića (bez koga bi Partizan jako teško ostvario sve četiri pobede u Evroligi) ostavio je centarsku „prazninu“, koju će Raduljica i Katić kvalitetno nadoknaditi, ali za šta je potrebno vreme. Precizno, u prethodnih dvadesetak mečeva Katić je odlično navijao za „svoje“ sa tvrde klupe i mahao peškirom, dok je Raduljica nešto malo, dozirano kao retki lek, i osetio parket. Ili, kad motor auta od dve hiljade kubika zameniš za dva od po hiljadu, tako da radi na bezolovni i gas – u početku malo slabije vuče uzbrdo. Drugo, Anđušić više nije iznenađenje za skaute, kriterijum suđenja štiti šutere i tehnički jake igrače, ali – sve to ne znači da srpski šampion neće u Top 16, pogotovo kad iz dva preostala meča (Real u gostima i Armani u Pioniru) – ne mora nikog ni da pobedi, samo da časno izgubi do tri poena razlike. Dakle, izvesno je da će i šesti put za redom (u poslednjih jedanaest sezona) Partizan biti (zasluženo) u drugom krugu…

Iskreno, ne brinu me oni nešto posebno, prilično zdravo izgledaju, mogu volu rep da iščupaju, mada neće biti potrebno. Nešto me ni vršački Hemofarm ne baca u depresiju, iako su momci trenera Željka Lukajića koliko u subotu prvi put savladani na domaćem terenu (78:77 za Budućnost), pošto su otkazivanjem učešća u Evrokupu rekli da ih ovo nadmetanje (finansijski) ne privlači, a i trenutne četiri pobede izgleda da su (kako kašljucaju Zlatorog, Helios i Crvena zvezda Beograd) sasvim dovoljne za izbegavanje poslednjeg mesta, koje znači i ispadanje na godinu dana iz ABA karavana… Još manja je glavobolja sa kragujevačkim Radničkim i Miroslavom Nikolićem, koji petom pobedom (88:71 nad Zlatorogom u Jezeru) hita ka dostižnom sedmom mestu, koje naredne sezone obećava i Evropu… Uzgred, vispreni Valter (koji se bavi rešavanjem teške glavolomke – „da li je Dostojevski FM – radio ili pisac?“), postavio je relativno logično pitanje: kako to da, npr, pomenuti Radnički ponovo pronađe na buvljaku kvalitetne strane igrače, čitaj „pojačanja“ (recimo, Sajmon i Skot su Zlatorogu skupa ubacili čak 51 koš), dok CZB (Morisoni, Popovići, Vasići, Vilotići…) malo-malo pa dovede sasvim solidno „oslabljenje“? Da li se tu radi o sreći, znanju, ili kombinaciji lekovitih trava koju ni Vasa Pelagić nije znao? Možda će (samo medijski najavljeni?) Omar Abdul Tomas, MVP italijanskog šampionata, suspendovan zbog korišćenja lažnog pasoša, biti inicijalna kapisla koja će tim CZB iz stanja viđene eutanazije (šesti poraz za redom, ovoga puta od Cibone u Zagrebu, u prilično ružnoj utakmici sa čak četrdeset izgubljenih lopti na obe strane), dovesti do oživljavanja vitalnih funkcija, elektrošokom? Mada, ja mu srpski pasoš ne bih nudio, niti bilo kakve druge putne isprave, mesečnu markicu za studente, recimo…

Da, o crveno-belima je reč, pa bih ja pretočio sve u nekoliko fusnota. Da li je uobičajeno da se u medijima neograničeno pojavljuju samo Trener i Prvi Čovek Kluba (u sledećim kolumnama, ako ih uopšte i bude, PČK), dok su igrači u zapećku? Ili, možda i jeste… Cenim opseg znanja dvojice košarkaških ljudi koji elektronski poručuju – „pitajte, nema šta ne znam“, ali malo skromnosti nije na odmet… Da li je izjava „mi smo na dobrom putu“ predizborni slogan, ili vic iz komšiluka? Ako se iz crveno-belog tabora kaže „igraćemo bolje“ – znači li da je to suva istina (kao drenovina), jer od ovoga gore ne može? Ili, možda i može… Koji je njihov sledeći jak potez, koji će neutralisati svo posrtanje? Recimo, pobeda nad Širokim, ili se možda sve karte bacaju na zelenu čoju – kako bi se u poslednjem kolu „iznenadio“ šampion Partizan, a ti bodovi bi pokrili more problema… Nemam pametne odgovore, vreme će pokazati… Elem, kad pomenuh meč sa Širokim, dosadilo mi je da čekam treću pobedu CZB i lepe reči koje sam obećao (da me moj bivši drug više ne kritikuje), tako da ću ih napisati unapred, pa – kad se desi, desilo se: „U subotu su košarkaši Crvene zvezde Beograd, pred blizu tri hiljade bučnih simpatizera, u dopadljivoj igri napravili ČUDO i pobedom nad dobrim timom XYZ, rezultatom 85:79, ostvarili dugo očekivanu pobedu. Bolji od ostalih bili su mlađani Nedović i novajlija Tomas…“ Kraj predviđanja, iz rubrike „Javlja mi se“…

Na kraju basket raporta iz Srbije, treba pomenuti i zanimljivo rezonovanje mog druga Valtera, koji je osmislio slogan „Prozor mora pasti, ali nikako na prolaznike“. Naime, pita se dotični, da li se slučajno (ili, možda ne) sa rođenjem i odrastanjem regionalne ABA lige, vremenski poklopilo gašenje ili posrtanje svake vrste nekada visokorangiranih klubova, kao što su evropski prvaci Split, Bosna i Cibona, ili Zadar, Šibenka, Crvena zvezda, Olimpija…