Balavljenje teme

… predviđanjem dešavanja u Zvezdi i Partizanu, komentarisanjem “glomaznog“ spiska Saše Đorđevića, analizom igre naših devojaka u Pragu, a da ne znam rezultat baraža, osmine finala protiv selekcije Letonije, pošto tekst moram da predam poprilično pre tog meča.

No, po poštapalici NJofre Paviljonskog – “što se mora nije lako“, da krenem jednom privatnom opaskom. Kako je moguće da mog mlađeg kolegu zovu Šumaher – a da vozi bicikl i traktor, da se tek ovih dana obučava za B vozača nekog autića? To je kao kad bi nepismenog zvali Markes, ili neplivača Felps. Ali, Šumi će brzo opravdati svoj nadimak čipovanom vozačkom dozvolom, pošto vredno radi na tome, napalio se kao dabar na metar drva…

Moram zlurado da primetim da svi abrovi dolaze iz Beograda (proširenog “kruga dvojke“ od Železnika do Sremske Mitrovice), da košarkaška “unutrašnjost“ (mislim da je prikladniji izraz “spoljašnjost“) ovde služi kao ikebana, dizanje dva prstića, kvorum i slično. Posle tri finalne utakmice koncerna CZ-FMP “između sebe“, dobili smo šampiona Srbije u košarci – tim Crvene zvezde. Uz iskrene čestitke i sa moje strane, moram da naglasim da ovo nije bila tema duže od ponoći, zbog očekivanog rezultata. Odmah posle kasnog Doktorovog ekspozea počelo je globalno “balavljenje teme“: ostaje li trener, koliko igrača, ko dolazi, kako da se nađe devet miliona i tim za osam u Evroligi? Elem, dumam da je ovaj sastav crveno-belih prešao zenit, da bolje od osmog, devetog mesta ne može, da treba naći novi “model igre“ i adekvatne igrače – da napadački budu na oko osamdeset poena, uz zadržavanje principa odbrane na što višem nivou. Stoga nikakve ocene “unapred“ nisu mnogo zahvalne, kao ni kada se radi o Partizanu. Crno-beli su ostali bez svega, osim grba i imena – igrača, trenera, uprave, para nisu ni imali, davno je prošlo vreme kada su bili “puni svega“, kao špajz pred slavu. Oni se nalaze u situaciji u kojoj je CZ bila maja 2011. godine. Šta im preostaje, uz opasku da svi oni koji su se nekada gurali da im priđu što blize (parama, dupetu, slavi) – beže od njih kao đavo od krsta. Mislim da su im neophodne dve stvarčice – pamet, da realno sagledaju stanje, popune se upravom, stafom i igračima i – strpljenje, koje se broji godinama i predanim radom, posebno sa omladinskim pogonom. Ovde žurba samo multiplikuje probleme…

U toku je i nagvaždanje sedam i po miliona selektora u ovoj državici oko dvadeset pet potencijalnih putnika na prvenstvo Evrope. Prvo, ni Slavoljub Muslin nema duži spisak u fudbalu, ali to je stvar filozofije Saše Đorđevića. Za desetak dana devetorica će otpasti, a da ne znaju ni zašto su na spisku, ni zašto nisu, samo se štrecaju i pomeraju odmor za juli. Ostaje im mogućnost pod stare dane unucima da pričaju kako su bili reprezentativci. Više sam za varijantu pojedinih evropskih selekcija – odmah dvanaestorica koji će biti u sastavu, plus dve rezerve. Tačka. Što se mene tiče, dobitni sastav se ne menja, tako da oko spoljne linije i neće biti neke povike: na parketu će biti Teodosić, Jović, Nedović i Bogdanović na dve bekovske, pozicije tri i četiri rezervisane su za Kalinića i Simonovića, Mačvan može na četiri i pet. Na centarskoj liniji je gužva – Raduljica i Štimac (koji je najviše napredovao, imao najbolju sezonu u Bešiktašu) uvek su tu, Kuzmić se možda vrati, ne znam hoće li Sale (i zašto teško?) menjati stav o Marjanoviću i Milutinovu. Ako Bjelica ne bude zdrav, Jokić odustane – možda dođe Lučić u dvanaest, vrati se Dragan Milosavljević koji je imao ekstra sezonu i napredak u izboru kluba za narednu, ne znam gde da svrstam Gudurića i Dangubića…

Na kraju, ali ne i po važnosti, pažljivo ću da “balavim temu“ ženske repe, koja ima mnogo problema – novi selektor, brojne povrede, izostanak nekih ključnih igračica i tako dalje. Pričaću stoga – “iz komšijskog ugla“ o tri imena. Prvo je svakako Marina Maljković (“šest kaplara“ i “paviljone“ smatram novobeogradskim basket blizancima), koja je znanjem i fanatizmom digla žensku košarku do evropskog šampiona i olimpijske bronze. Svaki joj je potez bio odmeren, (iz)savetovan, pa i odlazak sa selektorske vruće stolice. Ostavila je puno iza sebe, ne može joj se ništa zameriti… Drugo ime je Sonja Petrović, čije sam prve treninge i korake posmatrao, sticajem okolnosti, iz neposredne blizine, na Banovom brdu. Izrasla je u evropski bitnu igračicu, najviše zahvaljujući njenoj igri pod povredom savladana je Slovenija i sprečena “bruka“ da se šampionke plasiraju od 12. do 16. mesta. Nadam se pobedi protiv Letonki, ali šta je sada problem u Sonjinoj igri? Povreda joj ne dozvoljava trčanje kontre, igru leđima, pa ni prodor na postavljenu odbranu. NJena energija znatno je smanjena, nema kontakta i jake defanzive, racionalno je igru svela na šut spolja, ili šut posle jednog driblinga, što radi fenomenalno… Treće ime je većini nepoznato, jedan od trenera na klupi Rusije, Vladan Čubrić, moj komšija sa Petlovog brda. Navodim ga kao primer kouča koji je morao van Srbije, kao i mnogi, koji je sve postigao neverovatnom upornošću i radom. Delao je u rodnom Vlasotincu, Čajetini, Beokošu, Astri, a poslednjih desetak godina karijeru gradi u Rusiji, poglavito u Spartaku iz Moskve. Već drugu godinu je i u reprezentativnom stafu Aleksandra Vasina, sa tendencijom napretka. Takve primere češće treba potencirati, barem iz košarkaško-komšijskih razloga…