Basket bogovi

Taman kad pomisli da je sve prošao, da nema novih izazova – ahaa. Prošlog vikenda u Kraljevu, na primer, moja Sloga i OKK Beograd odigrali su, u okviru drugog kola Košarkaške lige Srbije, neverovatan meč – posle četiri produžetka bilo je 121:120 za Slogu. Osim činjenice da je to bila dobra utakmica koja može da populariše basket, zanimljivo je nekoliko stvari: kako se oseća igrač koji je proveo na terenu 56 minuta efektivno i zašto umorno i prazno. Video sam da posle drugog doigravanja malo ko prima informaciju, još manje je sprovodi u delo. Publika je bila u šoku, dva sata i pedeset minuta adrenalinskog stresa, broj poseta u kraljevačkoj bolnici bio je znatno veći to veče. NJofra je imao poseban komentar, njemu svojstven: komšo, ni ti mi ne izgledaš najbolje, a publici je trebalo naplatiti pola karte više, uz poklon-sendvič… Naravno, jako retko se igraju ovakvi mečevi, sećam se poslednjeg kola prošle ABA lige, kada je u LJubljani Olimpija savladala Partizan, takođe posle dodatnih dvadeset minuta, rezultatom 118:115. Malo sam se raspitao kod statističkih zaljubljenika, došao do podatka koji će Tegeltija sigurno isproveravati, da su negde pre četrdesetak godina u Beogradu, u okviru republičke lige, domaće Ušće i Pirot odigrali tekmu na pet produžetaka, u kome su gosti pobedili sa 149 ili tako nešto datih koševa. U svakom slučaju, siguran sam da je svaki produžetak mini meč za sebe, sa svim svojstvima kompletne utakmice…

Srpski šampion, da pređem na viši nivo basketa, u ABA ligi dominira, Crvena zvezda je ušla u fazu da većina timova još pre meča digne ruke uvis u znak predaje, odnosno da skine gaće, što bi rekao naš narod. Ne čudi toliko skor 5:0, koliko pozitivna koš razlika – 114, odnosno bezmalo 23 poena po meču. Ispostavila se tačnom moja konstatacija da će teško u ovom nadmetanju primati više od 70 koševa. Slično je bilo i u prvom kolu Evrolige – u (ne)potrebno tesnoj završnici Darušafaka Dejvida Blata slavila je u Beogradu sa 73:70. Neću komentarisati poslednja tri minuta, da me dušebrižnici ne optuže za mešanje u tuđi posao i slično. Uglavnom, kao i šahovske, i basket završnice imaju svoja pravila, koja je samo potrebno primenjivati – kouč kaže a momci izvrše, što nije uvek lako sprovesti na parketu. U svakom slučaju, vreme je da neko napiše skripticu o tome, mada mislim da je neko divlje izdanje izašlo poodavno…

Elem, šteta od poraza nije prevelika, ali je korist od pobede mogla biti enormna. Prvo, Darušafaka ne spada u ešalon prvih šest, nego – kao i CZ – u dugih šest timova koji će se boriti za sedmu i osmu poziciju koje vode u četvrtfinale, tako da su sebi odmah smanjili šansu za doigravanje. Posebno jer za dva dana gostuju Galatasaraju, timu sličnog kvaliteta, ne toliko igrački već po onome šta (ne)pružaju na parketu. Drugo, liga sistem od trideset kola nosi svoje zakonitosti, relativno poznate: nije dobro gubiti kod kuće, rađa se pitanje dolaska navijača na utakmice posle nove godine; za osmu poziciju potrebno je petnaest pobeda (jedna gore-dole), a većina, dve trećine, postiže se na domaćem terenu; ovakvi mečevi rađaju nove ljubimce, asove, Kuzmića na primer. Treće, pominjanje pojačanja posle prva dva kola meni deluje kao misao o afrodizijaku u sred seksa, ali dobro, barem jedan od dvojice novajlija neka bude meč-viner. Četvrto, postoji i skripta o tome kako se tim po pozicijama formira, koliko “trojki“ je neophodno recimo, ali je razgrabljena a novo izdanje neće biti izdato (na geštetneru). Ja sam, priznajem skrušeno, kupio desetak komada, ali se nije primilo, nisam bolji trener. Peto, CZ igra odlično u okviru svog realnog potencijala, samo se ne treba sa tim zadovoljiti, niti tu stati…

Za mozaik “zemlja košarke“ svoju kockicu ugradili su i srpski basketaši (tim čine Dušan Domović – Bulut, Dejan Majstorović i dva Marka – Ždero i Savić), koji su u finalu prvenstva sveta savladali Amerikance, trojkom, normalno. Uz čestitke idu i moja sećanja na novobeogradske basket terene, na svakih par stotina metara, koji ili ne postoje, ili zvrje prazni, deci ne prija košarka, asfalt, druženje i okupljanje, posebno vikendom. Bolje je desetočasovno buljenje u ekran kompjutera ili mobilnog telefona, tableta i slično. Ne valja živa reč i pokret, delotvornije su engleske skraćenice, slušalice i širenje dupeta na stolici. Ali, bolje da ne lamentiram i hvatam se teme kojoj nisam dorastao, više o tome može da kaže, recimo, profesor Vladimir Koprivica, samo ga retko primećujem u medijima, verovatno iz nekoliko razloga: što mnogo zna, a to nije dobro danas; što je skroman i nenametljiv – druga mana; što nije estradna silikonska zvezda i tako dalje…

No dobro, vremenom i prostorom sve je omeđeno, pa i čovek. Za kraj kolumnice, iako nema baš usko veze sa basketom (ili ima?), evo i jednog NJofrinog razmišljanja o Nobelovoj nagradi za književnost, koju je dobio muzičar Bob Dilan: bratiću, to je kao kad bi Emir Kusturica dobio Oskara za glavnu mušku ulogu, ili Miloš Teodosić za naj defanzivca. Zanimljivo razmišljanje, mada mi se više sviđa njegova ovonedeljna floskula – “svaka borba je korak napred“…