Basket policija

Nevezano za „orlove“ (nužna digresija), zanima me fenomen zašto baš svaki tim koji ode, obično u avgustu, na visinske pripreme, po povratku tvrdi (tačnije, igrači i treneri) da su iste uspele do neverovanja, da su svi radili preko granice bola, da pucaju od snage (šta to uopšte znači „pucati od snage“?), da nas je vreme poslužilo (čime, kafom?), da je disciplina prelazila u apsolutnu poslušnost, „da ćemo biti spremniji od SAJ-a“, da… Elem, Čakarevića, novu akviziciju Partizana, muči povreda i on najverovatnije neće biti u 12 putnika za Litvaniju. Kažem 12 a ne 14, jer FIBA po treći put u mesečak dana menja svoju odluku, kao neodlučna, emotivno nezrela mlada, po sistemu „voli-ne voli“, tako da sebe kandiduje za godišnju, prestižnu nagradu „Mož da bidne, al ne mora da znači“…

U ime Crvene zvezde oglašava se samo gospodin Čović, što mi govori da je on već predsednik Upravnog odbora, sa čime se svi slažu, jer još nisam čuo nikoga da se buni ili daje kontra predlog, da naporno radi sa grupom ljudi, samo polovinom avgusta Skupština kluba treba to da verifikuje, stavi na papir, pod sloganom „vazda transparentno, pa kom obojci, kom opanci“… Nego, razmišljam nešto, ovako dokon, da li sam dobro pročitao, da će KK Crvena zvezda predložiti Skupštini da se klub formira „po modelu Barselone“, a da – u okviru Sportskog društva CZ, fudbalski, košarkaški, rukometni i odbojkaški klub imaju zajedničku kasicu-prasicu… E sad, ništa mi tu nije jasno (ili, možda jeste?). Prvo, a što je precizno, mislim 04.marta 2009. godine u Beogradu, upravo rukovodećim ljudima crveno-belih (među kojima su bili i gospoda Vučićević i Vlahović), objasnio gospodin Laporta – košarkaši su samo (jedna od nekoliko, ne previše) sekcija Fudbalskog kluba Barselona, od koga dobijaju potreban novac, a da je fenomen sportskih društava vezan uglavnom za zemlje istočne Evrope (Rusija, Rumunija, Bugarska, Srbija…). Konkretnije, Sportskom društvu CZ klubovi ne plaćaju članarinu, ono nema prihoda (samo rashodi za kalendare, godišnju proslavu i slično), pošto ne organizuje sportske događaje, nema nijednog sponzora… Drugo, nešto nemam utisak da pomenuta četiri kluba u okviru Zvezde posluju u plusu, da tu ima šta da se deli, osim dugova, paučine po sefovima i lumbaga… Treće, čak i da se nađu te parice (recimo stotinak miliona nečega na godišnjem nivou), sumnjam da će se fudbaleri, košarkaši, rukometaši i odbojkaši bez svađe dogovoriti o podeli novca (ili, možda hoće?)… Četvrto, sve je ovo moguće jedino u slučaju da neko, sposobni pojedinac, Robin Hud sa Kalemegdana (gospodin Škundrić, recimo), isposluje od sponzora (ovo mi zvuči i kao jednina i kao množina), dođe do određenih, za život neophodnih sredstava… Peto, što nema veze sa „modelom Barselona“, barem na prvi, nehajni pogled – niko se javno ne uzbuđuje nad blokom nežnih podpitanja: postoji li seniorski basket sastav Zvezde (i kad će biti formiran), egzistira li stručni štab i rukovodstvo, da neće možda neko, sposoban igrač u prugastom dresu, da počne uskoro da trenira košarku (ili, možda hoće?), ili neki čarobnjak dovede strane igrače u klub i tako dalje… No dobro, transparentnost zahteva vreme, a vreme je novac, zar ne?

Na kraju, moram da priznam da komšija Njofra (kao i moj poluraspali televizor) ne funkcioniše najbolje kad je spoljna temperatura iznad 40 stepeni (a bila je), jer me je zapanjio nekim zapažanjima. Brate, reče baš poslednjeg vikenda, jesi video kako Boža Maljković karakterno glumi, sa minimalnim jezičkim problemima, u slovenačkoj reklami „Teretnjakom na Evrobasket u Litvaniju“. Kao izistinski kamiondžija, samo ne mogu da se odlučim podseća li me više na Paju ili Jareta? Drugo, pod hitno treba oformiti Basket Policiju (u daljem tekstu i životu BP) koja bi izvršila „hapšenje i procesuiranje“ NN lica: trenera koji teraju igrače da na kraju treninga, kao kaznu, trče stotinak sprinteva; igrača čiji je životni moto „sa što manje truda do što više para u jedinici vremena“; sudija koji ne znaju da sude, ali sasvim solidno plivaju u mutnom finansijskom miljeu; članova uprava koji vole da budu treneri; van kreveta napaljenih roditelja, posebno majki, „očajnih domaćica“; plaćenih navijača koji se sve češće biju između sebe; novinara koji su čast i istinu sakrili pod tepih, do boljih vremena koja se ne naziru…