Bjelica ili pokretni košarkaški praznik

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Normalno, odgledao sam to (na televizoru formata A-vrata) sa NJofrom, Vrapcem i krcatim kafićem fanova u paviljonima (uz potrebnu pirotehniku, podrazumeva se), ali pomenuti dvojac bio je složan kao retko kad, euforičan za stepenik više od Šarenca (što je bezmalo nemoguće), maksimalno inspirativan i guslarsko-epski raspoložen, pa predlažem da pomognu izumiteljima iz crveno-belog evroligaša, recimo stihovima – ''ne plači na mome pragu, da ti vrata ne povuku vlagu''…

Sa pomenute dve pobede (tekst pišem u utorak, sabajle) izabranici Aleksandra Đorđevića uradili su više stvari, uz pretpostavku da (nad)euforiji i dalje neće biti mesta: plasirali su se u osam najboljih evropskih selekcija (koliko god da nam je grupa teška, toliko je ''lakši'' protivnik u osmini finala, a očekivanim trijumfom nad Islandom izbegavamo Parkera i društvo), što je korak do sedmog mesta koje garantuje barem kvalifikacije za Rio; samim tim smo psihološki rasterećeniji, što nije nebitno pred završnicu ovako kvalitetnog takmičenja; gledajući i prošlogodišnji rezultat – dostigli smo nivo poštovanja ostalih timova gotovo na ''jugoslovenskom nivou'', što nije malo; Bjelica je ''overio'' svoj raskošan talenat uzastopnim epitetom meč-vinera, pa imamo nekoliko momaka koji u poslednjim sekundama mogu da poentiraju (Bjelica, Bogdanović, Teodosić, nameće se i Nedović), što se u drugim timovima uglavnom svodi na jedno, dva prezimena; ostalo je prostora da u hodu dograđujemo igru, koju odlikuje čvrsta odbrana (uz korišćenje faula kao važnog segmenta defanzive), iz koje se inicira kontra koju je nemoguće braniti, pošto su i igrači na poziciji ''četiri'' (čitaj – Bjelica) tehniko-taktički skoro savršeni, što se retko sreće, a sve prelazi u kratki pozicioni napad, koji odlikuje širina (koja će brzo Raduljicu i Kuzmića poenterski unaprediti), individualna kreacija sa gotovo svih pozicija i već pomenuto samopouzdanje (veliki Saletov doprinos) u dalekometnim šutevima u krucijalnim napadima. Dakle, srećno u završnici do beogradskog Balkona 01, uz skroman predlog običnog kolumniste – ostanite složna porodica, koja deo intime uvek zadržava za sebe…

Elem, ovih dana gotovo celodnevno druženje sa komšijom NJofrom unapređeno je radnim izrekama, kao ovonedeljnim, recimo: ''svuda pođi, uvek sebi dođi'', ''niko nije beskoristan, svako može da posluži kao loš primer'', mada sam se za pobedničku sentencu dvoumio između – ''budale najgušće rastu'' i ''samo ronioci i uvlakači znaju do koje dubine smeju da idu''. Opredelite se sami… Leto je vreme za izbegavanje lokalnih basket priča, ali ukratko da se osvrnem i na klupska događanja, tek toliko da me bivši prijatelji ne zaborave. Crvena zvezda formira novi sastav, vredno trenira, kao i prethodnih sezona, a slučaj ''Anđus-Čović'' (juni 2014, ako mi sećanje nije (k)varljivo) iz devetog puta ulazi u sudsku proceduru, izjavom čelnika Zvezde da ''negira da se nasilnički ponašao''. Verujem, mada za to nije potrebno toliko odugovlačenje… Partizan ima drugih briga: iz beznađa su se (pre svega navijačke grupe) objavom Pekovićevog imena kao predsednika emocije pretvorile u ''slavlje sa pucanjem'', mada ostaje nekoliko ''sitnica'', uz potrebnu kamaru para, normalno: konačno rešiti pitanje trenera, koji tek onda (kraj septembra?) treba da formira tim (nužno im je ''samo'' prvih sedam igrača, ostalu petoricu imaju), a koga ''slobodnog'' naći sad, kad crno-beli ne igraju u Evropi, ili – opredeliti se za mlade (tek njih nema trenutno na tržištu), ili gomilu skupin (ne)proverenih stranaca, žuriti ili ne. Moj skromni predlog je – sasvim lagano i temeljno, kao negda, ''use i u svoje kljuse''…

Kolumnicu broj 122 da zaključim srpskim basket zbivanjima van prestonice, što malo koga interesuje, ali hajde. Javi mi Vrabac, pa kaže da ima nekih rođačkih veza sa Kraljevom (laže, tamo nema nikoga sa tom visinom, mislim ''nizinom'', posebno ne oko terena) i da se tamo za vikend održava kvalitetan međunarodni turnir, na kome učestvuju beogradski timovi Crvena zvezda i Mega, grčki PAOK i turski Trabzon. Tačno, ali me zanima nekoliko detalja. Prvo, kakva je to hala koja radi tri puta godišnje (tenis, rukomet i sad basket), na 23 stepena spoljne temperature, valjda da se ne uključuje ni grejanje ni hlađenje? Dakle, dvorana čekana pola veka ne radi ''svega'' 350 dana u godini. Bravo! Drugo, gde je na turniru domaća Sloga, zar nije moglo da se igra sa šest timova u tri dana, pa da uskoče domaćin i čačanski Borac, na primer? Ako su dva velegradska od četiri učesnika – zašto ne u Beogradu? Ovako je izvesno da će domaćin (KK Sloga) napraviti solidan dinarski minus, umesto ikakve zarade. Treće, nije li to opet neka menadžersko-šeretska ujdurma i podvala (i zašto jeste?)…