Bolje čovek nego car

Tekst pišem pre prvog meča srpske selekcije, u čiju snagu ne sumnjam, a da nastavim započetu ideju o „čeličnom balkanskom basketu“, pitam vas (mojih deset vernih čitalaca, plus Trojica blizu Beograda) da li je ovo solidan sastav, mislim na momke koji neće, iz specifičnih razloga, igrati u Litvaniji (ili, možda, neki i hoće?): Bojan Popović, Ljubičić, Paunić, Milosavljević, Rakočević, Čakarević, Stojaković, Radenović, Erceg, Raković, Raduljica i Miličić… Čak se i probirljivom Njofri dopao ovaj sastav, mada je promrmljao sebi nešto u bradu, nešto kao: Ne može deda da dobije ime po unuku, valjda je obrnuto. Nisam ga razumeo, po običaju…

Od mlađih selekcija sa priličnom tugom primio sam vest da su kadeti (U 16), koje predvodi trener (Crvene zvezde?) Saša Nikitović, zauzeli deveto mesto na takmičenju Starog kontinenta, ne toliko zbog medalje, nego zbog pozitivnog podsticaja razvoja. Jer, poslednje dve godine pažljivo pratim rad ovih momaka i tvrdim da se posle desetak godina ponovo pojavila plejada (i intelektualno, a ne samo mehanički) talentovanih dečaka, koji bi mogli za pet, šest godina da budu logična okosnica seniorske reprezentacije. Nije vaspitno izdvajati imena, ali intimno sam zadivljen potencijalom koji u sebi nosi Dušan Ristić (FMP, 209 centimetara, krajem novembra puni 16 godina). Ovo je, ujedno, i signal ljudima u Savezu (pre svega dvojcu Dejan-Dejan) da maksimalnu moguću negu i brigu posveti ovoj generaciji…

Sad dolazi deo kolumne koji pišem pipavo, pod stresom (tako da sam od urednika Luke tražio beneficirani radni staž, odnosno da mi svaki ponedeljak prizna za dva), jer svi traže dlaku u jajetu, pet ljudi nađe se u jednoj metafori, pojedinci dumaju da ništa drugo ne radim, osim što analiziram njihov „lik i delo“. Mada, istina je da ne volim da sarađujem sa alkoholičarima (kojih je malo u basketu) i ljudima koji ništa u životu ne poštuju, osim svog ćara i dupeta, koji nijedan moralni aksiom nemaju zapisan (takvih je puuuno). Što bi rekao produhovljeni Njofra: Brale, veća je čast biti Čovek, nego biti Car… Pogađate, radi se o domaćim klupskim, vazda pikantnim zbivanjima…

Počeću od Partizana, jedinog srpskog šampiona u novom veku, a vi na kraju izvucite paralelu i razlike, prema sopstvenoj pameti i nahođenju. Naime, crno-beli danas počinju pripreme u Beogradu, a trener Vlada Jovanović popunio je stručni štab sa dva imena: pomagaće mu Bojan Lazić, kouč koji se uglavnom radom u Sloveniji dokazao, a povratnik je Vladan Radović, kome je specijalnost fizička priprema… Na startnoj liniji je čak deset igrača, što je u ovoj fazi reprezentativnih zbivanja priličan broj. Novajlija Ejsi Lo, koji je (ako me krhko sećanje ne vara) izjavio da „jedva čeka da dođe u Partizan“, doći će na prvi trening tek 10. septembra. Toliko o „jedva čekam“, mada plejmejker, ako ćemo pošteno, nije rekao da jedva čeka da trenira, nego da dođe… Ono što je važno, a što se sastava šampiona tiče, jeste da je Raša Nesterović odbio ponudu Olimpije i da je izjavio da bi želeo da živi u Beogradu. Lično bih voleo da stameni centar završi u Partizanu, da se ispravi greška (Partizana, sudbine?) od pre nešto manje od dvadeset godina, kada je Nesterović preko Beograda otišao u Sloveniju…

Sad malo (sav se tresem) o fuziji Crvene zvezde i FMP-a (znate šta znači skraćenica). Poslednjem poluobaveštenom simpatizeru basketa jasno je da će se fuzija obaviti, ali je neizvestan datum. Otprilike da će ime FMP „nestati“ (barem privremeno) iz registra, da će u Železniku ostati prvoligaš Radnički Basket, koji se kasnije može zvati Koledž, ili slično… Nova tvorevina nosiće ime, recimo, BKK Crvena zvezda, igraće regionalnu ligu, prvi čovek biće gospodin Nebojša Čović (predsednik Skupštine ili Upravnog odbora?), sve će se uraditi da se klubu vrati nekadašnji, patinom dobrano skriveni sjaj… Sad, šta je problem: još nije najavljena skupština kluba, koja jedina vuče krucijalne poteze (a kad će, ne zna se), nema trenera, iako se ime Svetislava Pešića maksimalno provlači kroz medije, ni blizu se ne zna sastav tima (kombinacija FMP-a, Zvezde i novajlija), pripreme svi počinju a BKK CZ nema (razumljivo) ni ideju o tome i tako dalje… Šta to, barem meni, govori: i da se sve odigra maksimalnom brzinom (do početka septembra, na primer), Partizan, Radnički iz Kragujevca i vršački Hemofarm su u toj trci na samo 100 metara ispred već su stekli prednost koja je teško dostižna… NASTAVIĆE SE! (TO BE CONTINUED)

P.S. Jedan moj prijatelj (nije Njofra), kad god mu nešto zatreba (do dve hiljade evra, usluga druge vrste, nešto teško da se odradi) zove telefonom i počinje uvek isto: Ti znaš koliko se dugo poznajemo, koliko te cenim, šta bih sve učinio za tebe… E, upravo me tim rečima nazvao član uprave jednog kluba, što me jako zabrinulo, jer i on zna da novca nemam, a vremena imam u izobilju…