Bolje lud nego bez sreće

Pretpostavljam da misli i na prošlogodišnje, neslavno finale istih ekipa, koje je bilo maksimalno ekskluzivno što se tiče broja igrača na terenu: prva utakmica 5 na 5, druga, posle simpatične, masovne makljaže, igrala se u završnici 3 na 3 (kao ulični basket), a treća je tek bila biser – 5 na 0 i nikom ništa… Mislim da će sve proteći, manje-više, po protokolu, mada je Njofra neviđena „baba Vanga“ i maler, ali ne običan, nego međuplanetarni, bojim se da ne dozove sile zla… Partizan je okom vidljivi favorit, zbog snage tima, sistema i logistike detaljisane deset godina, a prednost na terenu primetna je na poziciji centara, jer Katić i Džavai, ako ništa, dominiraju masom i snagom nad Marašem i Božovićem. Crno-beli imaju prednost domaćeg terena i vernih navijača, mada su – sa dva poraza i nekim lošijim rolama – pokazali da su ranjivi. Zabrinjava što selektor Dušan Ivković neće imati, kao nekih prethodnih sezona, bog zna šta da probere za repu iz dva srpska predstavnika u Evropi, možda Milosavljević i Jeremić, kao i prošle sezone…

Moram, iako nerado, opet koju da prozborim o Crvenoj zvezdi, jer mi se pričulo da su (ne)odgovorni ljudi nabacili nešto kao… „nije tako strašno, imamo tim za dogodine, nismo imali sreće“, ili u tom smislu. Da preciziram, svejedno što gajim dozu razumevanja za neke probleme, posebno mladog trenera Nikitovića koji je došao pred sam početak Superlige: prvo, ispadanjem iz NLB-a, odnosno nastupanjem od oktobra u Košarkaškoj ligi Srbije, ostvaren je najlošiji rezultat od osnivanja, dakle – za više od 65 godina, jer je Zvezda jedini košarkaški klub na ovim balkanskim prostorima koji nije gubio rang! Drugo, basket koji su prezentovali na Jadranu i domaćem takmičenju – bio je slabašnog kvaliteta, odnosno dovoljan za trinaesto u regionu i peto mesto u lokalu, što nije za dičenje… Treće, od osam igrača koji su uglavnom igrali, gotovo bih se zakleo da barem četvorica dogodine neće biti u sastavu, a brzo ćemo i to videti, što znači da i tim i igru stručni štab tek treba da formira… Četvrto, ne bih se ja oslanjao toliko na fuzije, fisije i ostale odrednice atomske fizike, već na paklen rad (koliko od juče) na terenu, uz kompletiranje uprave koja više neće na sva usta pričati o „projektu evropska Zvezda“, a koja će uzeti metlicu u ruke i počistiti prvo u svom dvorištu, pa ozvaničiti „projekat ozdravljenja“… Peto, sa srećom…

Dalje, podseti me Njofra pre neki dan (kako sve čuje, baksuz, valjda ne spava, samo vrti te-ve, lista novine i hvata abrove u letu), pomalo zlurado: šta je, komšo, počeli i vi treneri da se gložite između sebe, a za medije odavno trabunjate svašta, sit sam se ismejao pre neki dan… Da, ima podosta problema i u našem esnafu, trebalo bi pod hitno kodeks ponašanja usvojiti, da se uvede kakav-takav red. Mada, svi valjda znaju da nije korektno olajavati kolege po medijima, prepucavati se i slično (a bilo je); da je bolje igrati punom snagom nego „pod ručnom“ (a gledali su i to ljudi); da se basket trenira u dvorani, ne na splavu (a ima i toga); da za medije, ako nisi baš rečit, pitaš koga da ti sastavi dve, tri suvisle rečenice, da se masa ne kikoće (a ima „bisera“); da se „predlozi, saveti i ideje“ o tehnici i taktici od gazda klubova (i ostalih „koji vole, a ne znaju“) primaju isključivo usmeno pre, a ne tokom same košarkaške utakmice (verbalno, sms-om, ceduljicom preko kurira, uniformisanog lica ili fizioterapeuta, po golubu pismonoši, mimikom ili rukama…); da se ne pravi alibi za neuspeh preko igrača, a za pobedu ističe lična genijalnost („nije ispoštovan dogovor iz svlačionice, mada sam ja sve lepo objasnio, ne vredi“); da je lako kritikovati, jer se bolje vidi sa strane, a da je najteže iz dana u dan mukotrpno raditi na parketu (a to se odomaćilo), jer – što neko reče – „kritičar je čovek koji bi, da može, drugačije uradio nešto što vi već jeste…“ Mada, plastično se, o celoj situaciji, opet najbolje izrazio moj pošteni komšija: bratiću, pa ne može pajac da vodi tim, ili klub…

Dakle, da pređemo na neke lepše košarkaške teme, samo nikako da se setim šta je to vedrije u basketu. Ali, sačekaćemo nedelju, dve i završetak domaćeg, grčkog i ostalih finala, pa da se bacimo na češljanje „reprezentativnih pitanja“. Nećemo još o tome, mada svaki laik zna da nam se više od pola reprezentativaca nije bavilo svojim poslom, već više aktivnim navijanjem za svoje, odnosno mahanjem peškirom, tapšanjem po dupetu i eventualno kojim skokom sa klupe. Jer, Tepić, Kešelj, Bjelica, Veličković, Mačvan, Perović… nakupili su minutažu na terenu koliko i naši piloti na svemirskom brodu… Ali, što bi rekao vickasti Njofra: komšo, nema veze, ko zna zašto je to dobro, „sve će to narod pozlatiti“ od Laze K. Lazarevića, samo uživaj…