Brza pruga u košarci?

Za razliku od većine selektora u 21. veku, Ivković je 365 dana (a ne samo devedesetak) posvećen reprezentaciji, jer ne radi u klubu, što znači da koristi čitavu energiju za taj jedan, jako odgovoran posao. Odatle, analogno, zaključujem da nije klupski opredeljen, još manje obojen, da ne mora ispunjavati želje ni crno ni crveno-belih, ni Hemofarma ili FMP-a, pa se neće desiti da bude, recimo, sedam igrača iz selektorovog kluba, od kojih pojedini zaista ne zaslužuju poziv u zbornaju.

Dalje, Dušan Ivković već se, autoritetom, znanjem i snagom, uhvatio u koštac sa problemima šire prirode, kao što su mlađe selekcije: pioniri igraju po za njih prilagođenim pravilima, krenula je juniorska liga Srbije, koja je izazvala neslućeno interesovanje, ima niz drugih akcija, kampova, predavanje itd. Govori se argumentovano o reorganizaciji Lige Srbije, koja je zaista glomazna. U primetnom padu kvaliteta, sa pet NLB, uz A i B ligaše – zvanje prvoligaških timova u omalenoj Srbiji trenutno ima – čak 33 kluba!? Aktivno je uključen u edukaciju i formiranje trenerske ekipe, među kojima je većina mladih, koja može da pokrije sve selekcije i reprezentativne akcije za dugi niz godina. Seniori se voljno odazivaju njegovom pozivu pod zastavu Srbije, a bivši basket velikani, kao Divac, Paspalj, Danilović, Đorđević, Bodiroga, Milojević … – pomažu da se naša posrnula košarka vrati na mesto koje joj i pripada. Ako hoćemo dalje, povratila se atmosfera i duh reprezentacije, sve je u znaku košarke, a ne plivanja ili sličnih zabava i tako dalje. Jednostavno, čini se da je selektor Ivković dao gas do daske košarkaškom vozu kojim upravlja, pa ko to može da prati ostaje, makar držeći se za šipku poslednjeg vagona, ali zato mnogi i ispadaju na golu prugu…

Da ne zapostavim NLB regionalnu ligu, u kojoj je odigrano već 11 kola. Do ovog momenta (nedelja, podne) poredak država po procentu pobeda njihovih predstavnika izgleda ovako: hrvatski timovi 67 odsto, slovenački 48, srpski 46, bosansko-hercegovački 32 odsto. Ili, jasnije – mnogo bliži smo učešću sa tri nego sa četiri ekipe od 2010. godine…

Crvena zvezda i Hemofarm odigrali su ohrabrujuću utakmicu, sa prilično tempa i lepih poteza. Vrščani su, očigledno, izašli jači iz dva izgubljena produžetka, protiv Partizana i Cibone, tako da su odličnom igrom, pre svega dvojice plejmejkera, Pavkovića i reprezentativca Markovića, slavili u penal-ruletu. Upravo me pominjanje Pavkovića i Markovića navodi na zanimljiv problem: imam blagi utisak da crveno-beli greše barem u jednoj stvari. Ako žele da budu posle dvanaest godina šampioni, što armiju navijača samo i zadovoljava, onda kvalitet Bejlija ili Tejlora kao organizatora igre to ne dozvoljava, mora da se „odreši kesa“ za mnogo skupljeg stranca. A, opet, ako hoće da budu drugi, to mogu i sa Radivojevićem i mlađanim Nedovićem, što im donosi uštedu para i razigravanje svog juniora. Ovako, duplo gube, a bojim se da sa Nedovićem ne bude „već viđeno“: prvo ne igra jer je mlad i neiskusan (kao da i Saša Đorđević, primerice, nije bio u jednom trenutku mlad i neiskusan), a za godinu-dve dana će biti „mator“ za novi početak, pa će ga neki naučnik iz rukovodstva preporučiti za „kaljenje“ u manjoj sredini…

Partizan je došao do nove, podjednako vredne pobede nad Radničkim u Kragujevcu, tako da se može reći da oba tima stabilno gaze Jadranom. Nažalost, porazom u Sarajevu od do tada „klinički mrtve“ Bosne, FMP iz Železnika tone sve dublje u živo blato, iz koga batrganjem proba da se izvuče. Samo tri pobede iz deset mečeva, uz utakmicu kući do polusezone sa Širokim i dva teška gostovanja, Budućnosti i Partizanu, ni najvećim optimistima ne ulivaju poverenje, pogotovo što serija poraza nijednom mladom timu ne diže samopouzdanje i moral…