Burek da, ajvar ne

Onda, čujem da NN Guslar ima primedaba, ali mu po gradskom dobošaru poručujem, dajem na znanje, da su gusle, pogotovo njegove, muzički instrument koji je lakše svirati nego slušati… Normalno, jedan (bivši?) drug sad već misli da imam nešto lično protiv njega. A istina je sledeća – nemam ništa ni za ni sproću njega, već samo dajem svoje viđenje basket zbivanja. Javljaju se i likovi na koje ni u snu ne pomišljam, nisu sfera mog interesovanja. Jedino se dobri Valter (čija je najsvežija poskočica – „nisam ginekolog, ali mogu pogledati“) ućutao, mora da razmišlja o novoj odbrani košarke od, recimo, najezde skakavaca…

Dobro, da vidimo šta ima novoga u igri Partizana, jedinog srpskog šampiona. Naime, poraz od Efesa u gostima (67:58) i nije neki problem, obzirom na tri velike pobede iz šest kola, ali mi se čini da iz trijumfa nad Armanijem (65:69) u Milanu i poraza u Laškom od Zlatoroga (72:62) nisu izvučene prave pouke, a prva od njih je, svakako, da je od 80 minuta košarke – mnogo više bilo loše i prosečne nego odlične igre, u koju se može svrstati samo poslednjih deset minuta protiv Armanija! Uglavnom se svelo na hvalospeve tipa „čudo neviđeno“, „nema veze – nisu igrali Lo i Peković“, ili – „opet sudije presudile“… Skrenuo bih pažnju da je prosečan broj datih poena na poslednje tri tekme – jedva 63, da – kad je Pekmen pod kontaktom udvojen – samo je mlađani Anđušić prihvatljiva alternativa za šut za tri poena, da… Naime, model igre crno-belih – „svaka lopta prvo na visoke“, ne daje puno slobode u kreaciji spoljnih igrača (a samim tim sporije napreduju), treba im vremena da se prilagode, što se najbolje vidi po Čakareviću, koji je igrao produktivnije dok je imao maksimalnu slobodu u Radničkom, kod kouča Miroslava Nikolića. Dalje, u oba meča protiv turskog predstavnika, presudio nam je Duško Savanović, iz samo jednog razloga – brži je i na prodoru mnogo jači od Mačvana, koji ga – ukoliko Savan pogodi dve trojke – teško može pratiti. To govorim zbog najvažnije utakmice do polusezone, one sa timom Šarlroa u Belgiji, koji takođe ima pokretljivu četvorku. Dakle, ovo su više dobronamerni detalji za razmišljanje, nego nekakva kritika, ali – po meni – treba protiv Makabija (koji igra znatno slabije nego na početku, koji je ranjiv i sa NBA zvezdama) odigrati jako, a hladne glave, pa otići u Belgiju na odlučujući meč – bez pominjanja Armanija i „odlaska Pekovića“, jer svi imaju opravdano veliko poverenje u Raduljicu i Katića. Mada, crno-beli su, to je pokazala poslednja decenija, uvek u kriznim mečevima nalazili rešenje, bili najjači, tako da se nadam tome i ovoga puta…

Dobro, oni me ne brinu, ali Crvena zvezda Beograd – pomalo. Jer, CZB ima dve skromne pobede (iz devet utakmica) i dvadesetak sastanaka, humanitarnih akcija, masovnih druženja i slično, ali nisam primetio da se iko nešto jedi i sekira zbog igre i začelja tabele, većina je nasmejana i zadovoljna, po sistemu „svi su dali svoj maksimum“, „tražimo strpljenje“, „sledeće sezone ćemo se svima…“, a tu je negde i prvi, platice valjda redovno idu, kako i dolikuje ozbiljnom „projektu“? Mada, iskreno, u poslednjem porazu u Novom Mestu od Krke (75:73), koja takođe ševrda i ne briljira, video sam pomak na bolje u igri: odgovornije u svim fazama odbrane, pogotovo na „piku“, manje „jurnjave“ u napadu, veća minutaža Lučiću, Bojanu Popoviću i Nedoviću (valjda je gotovo sa „kluposedećim prevaspitavanjem“ njega, pojedinaca iz uprave i navijača?), nešto manja Morisonu i Čoviću i tako dalje… Mada, što je bilo primetno i u ovoj tesnoj završnici, timovi koji mnogo gube – imaju strah od pobede kako se bliži poslednji minut, ljudska psiha je široka neispitana poljana, treba naučiti pobeđivati. A, treba rezonovati da i drugi timovi dižu formu, svi imaju prostor za napredak. Do pauze su ostale četiri teške utakmice (Makabi, Široki i Partizan u Beogradu, Cibona u Zagrebu), a ne treba zaboraviti da beogradski crveno-beli u prvih pet kola nastavka – četiri puta gostuju. No, najtačnije je rekao moj drug Valter – najjednostavnije je obući dres Crvene zvezde Beograd, treba se nositi sa svim što ide iza toga…

Nisam zaboravio, nego se pravim lud, ne pominjem. Od kako je formiran Upravni odbor CZB, biće prošle srede, imao sam mobilno-debilnih poziva kao za poslednjih devet meseci zajedno, i svi pitaju (zašto mene, nisam ja PR?) dve stvari: ko je novi predsednik (da li je došao iz sporta, privrede, ili…) i zašto nema bivših Zvezdinih asova? Nisam umeo rezonski da odgovorim ni na jedno pitanjce… Mada, raduje me da je UO sav kostimiran, muškarci lister odela, dame uredno, nema džempera (samo su jednog sakrili u treći red, da se ne vidi, ali je visok, štrči) i trenerki. Svi su nasmejani (domino beli zubi, kao svojevremeno glumac Đulijano Đema), odišu optimizmom, pa i meni nekako dođe milo i drago, toplo oko srca…

Na kraju, poveriću vam jednu svoju malu tajnu: brine me Njofra poslednjih dana, zbog dve stvari. Ne prekida da pevuši pesmu „Zora rudi“ (ničim izazvan) i stalno mrmlja – „najveća vucibatina je slon“…