Četiri godine u dva sata

 Ne očekujem baš sedamnaest medalja kao neki, ali ni četvrtina od tog broja nije loše. Isti je slučaj sa obe srpske košarkaške selekcije – početak nije blistav, učešće u četvrtfinalu je sigurno, toga dana će u dva sata stati četiri godine rada i očekivanja. Krećem od dama, kako zaboravljeni bonton i nalaže.

Devojke Marine Maljković izgubile su obe egal završnice, prvo od Španije (59:65), a potom od Kanade, takođe na mali broj poena – 67:71. Oba protivnika, pogotovo prvi, spadaju u favorite, tako da se na sigurne bodove i nije moglo računati, ali – po običaju – komšija NJofra i ja napravili smo mini analizu. Prvo, još u Beogradu je pompa, strka bila nešto veća nego što timovima odgovara – snimanje reklamica, otvaranje izložbi, medijski hepeninzi, humanitarne akcije, slikanje sa dobronamernima i slično. Odnosno, očekivana dešavanja koja su tim odvukla od porodičnog mira i treninga, što se nastavilo dolaskom u olimpijsko selo (NJofra – “Bratiću, to je varošica, malo je sela sa jedanaest hiljada stanovnika, možda u Kini“). Drugo, zvanje evropskog prvaka dodatno obavezuje i opterećuje, lakše je igrati dok se probijaš ka vrhu, sad svi atakuju na tvoj skalp. Treće, brinu dve izgubljene završnice, jer to uvlači nesigurnost i strah u tim. Protiv Španije smo primili trojku iz čeonog auta, izgubili dve lopte olako u prednjem polju, dok je prednost od osamnaest koševa protiv Kanade istopljena u poslednjoj četvrtini – 10:26, ne tako davno našim osnovnim oružjem – presingom po čitavom terenu. Četvrto, posledično, nedostaje fanatizam odbrane (ton je davala Milica Dabović), iz koje dolaze “laki poeni“, do 75 koševa, kada se može očekivati i trijumf. Naravno i bolji protok lopte, selekcija šuta, skok, detalji defanzive… Peto, raspored je surov – cure igraju sa SAD, može biti 0:3 skor, ali sam siguran u dve pobede (Kina i Senegal), što znači četvrto mesto i četvrtfinale protiv Francuske ili Australije, recimo. Šesto, poenta i jeste u sposobnosti trenera da vrati i pripremi tim za jednu utakmicu, a Marina to ume. Zaključak: šanse za medalju procentualno su iste, put nešto teži (kao kad iz Beograda kreneš za Kraljevo ibarskom magistralom umesto autoputem, na primer)…

Što se tiče nastupa pulena Saše Đorđevića – ima dosta sličnosti sa devojkama. Naime, jedna od dve očekivane pobede lako je ostvarena protiv Venecuele (86:62), a niko ne sumnja u trijumf protiv Kine. Izgubljen je meč sa Australijom (80:95) koja je u prvom kolu preslišala i Francuze, obezbedila barem drugo mesto u grupi i naziv “najprijatnijeg iznenađenja“ prvog dela takmičenja. NJofra, koji poštuje devizu “ne odlaži za sutra ono što možeš da uradiš prekosutra“, pomogao mi je i u ovom skeniranju. Naime, ne treba beskonačno guslati o odsustvu Bjelice, ali moram kad sam video koliko visoko u odbrani na Boguta ili Andersona moraju da izađu Raduljica i Mačvan, da ne kažem da bi Nemanja lakše poentirao kad bi bio u napadu. Dalje, brine veliki broj primljenih poena (poslednja četvrtina 17:33), posebno raspad sistema u završnih pet minuta, ako se zna da bi naš tim trebao da ima više svežine, zbog lakše utakmice prvog kola. Bilo je tu još “čudnih“ detalja – Raduljica postigne 25 poena uz jedan skok (Bogdanović osam skokova), Teodosić da 17 koševa (5 od 14 šut iz igre, kao i Bogdan) uz skromne tri asistencije. Na drugoj strani poenterski nas raznesu spoljnjaci – Delavedova 23 koša, ali uz 7 od 8 šut iz igre i čak 13 asistencija, Mils 26 poena. NBA centar Bogut jeste devet koševa postigao, ali ima i dvanaest skokova, tri blokade i šest realizovanih dodavanja i tako dalje…

Zaključak: previše propusta u odrani (prolazili lob pasovi posle “slepih“ blokada ili vraćanja posle “pika“, očajno sprečavanje kontri), što se da nadoknaditi. U ofanzivnom delu ne brine toliko šut sa distance (promenljiva kategorija), koliko nedostatak kontranapada posle odlične timske odbrane. Dakle, naredni meč sa Francuskom igra se za treće mesto, uz jednu olakšavajuću okolnost: u B grupi je pet takmaca za četiri mesta, Hrvatska je pobedila Španiju (72:70) i pokazala da je ravnopravna sa svima, Litvanija oduvala Brazil prvo poluvreme, zatim se borila za pobedu, snagu Argentine znamo sa nedavnog turnira. Rečju – SAD su u našem delu kostura i sa njima ne igramo četvrtfinale, a koja će od pet nabrojanih selekcija biti takmac – skoro da je svejedno. I dalje smo pretendenti za srebro ili bronzu – ali broj kandidata povećao se na osam. Obrni, okreni – četvrtfinale kao sudbina…

Događanja u Srbiji su standardna za avgust – malo brčkanja, sklapanje sastava, traženje parica. Važna vest je da je Košarkaški savez Srbije, odnosno predsednik Dragan Đilas, uputio “pismo za razmišljanje“ ljudima iz Partizana – hoće li igrati Evrokup (kako dva meseca tvrde) ili FIBA Ligu šampiona. Lično mislim da su crno-beli već “razmislili“ i da će plesati u FIBA nadmetanje – samo im to još niko nije rekao. Ne toliko zbog najmanje sto hiljada evrića koje daje organizator i još pedeset hiljadarki od Saveza, već zbog “jačih“ argumenata. Ali, otom potom, završavam kolumnicu, da poslednjih par redova ne ispadne zbog dužine iste, posebno ako se piše o crveno-belima. Za kraj NJofra – “bolje vrabac u ruci nego radna knjižica na birou“…