Crvene pertle

Ali, na ovim smutnim prostorima, svaki pokušaj iskazivanja mišljenja nosi sa sobom rizik tipa dubinskog šlajmovanja, ispodpojasnog etiketiranja i slično. Naravno, ima i ljudi sa kojima je moguće razložno pričati o sadašnjem trenutku basketa, tako da sam bogatiji i za neka pozitivna poznanstva. U pravu je komšija Njofra kad kaže da je on zaslužniji od mene za opstanak ove kolumne, pošto je britkost jezika često izlazila iz njegove čudne lobanje, kao – ''teže je biti naj-budala nego naj-pametniji, jer je konkurencija za prvu grupu desetak puta jača''…

Elem, malo sam lamentirao, žalio se i hvalio uporedo, da vidimo gde smo ove srede sa košarkicom. Crvena zvezda ušla u osam najboljih evropskih timova, što je uspeh visokog reda, koristim priliku da igračima i stručnom štabu, pre svih, čestitam. Mada, pre početka drugog kruga napisao sam da crveno-beli ne treba da se stide trećeg, četvrtog mesta, nego da ga napadnu sa više samopouzdanja i kuraži… Ne bih se složio sa njihovim trenerom oko nekih detalja. Ako sam dobro razumeo, DR kaže da je svaki prolaz u šesnaest ''čudo'', a da treba naći jaču reč za ulazak u četvrtfinale Evrolige, recimo ''giga-čudo''. E sad, podatak da svake godine šesnaest timova pravi ''čudo'' – devalvira ovu četvoroslovnu reč, pošto je mnogo kolektiva to uradilo, a reč se odnosi na nešto vremenski retko i potencijalno nesvakidašnje, teško ostvarivo. Ili, kako onda da nazovemo osvajanje istog takmičenja od strane beogradskog Partizana 1992. godine, kada su kao ''domaćini'' gotovo sve mečeve igrali u Španiji? Da ne pominjem Novaka Đokovića, vaterpolo reprezentaciju, Ivanu Španović i mnoge druge sportiste. Dalje, odmah se unižava kvalitet pojedinaca (Jovića, Cirbesa, Kinsija, Milera, Gudurića…), onih zbog kojih je Arena puna, a pridaje na značaju ljudima van pravougaonika 28×15 metara, što niko osim nas u svetu ne radi, pogledajte NBA ligu, izjave, status i sve će vam biti jasno…

Pre neki dan skočim do zgrade Košarkaškog saveza Srbije, nisam dugo bio, da vidim šta se radi, pre svega u esnafskoj organizaciji. Gledam slike košarkaški uspešnih likova i zastanem – Radomir Šaper! Jedan od ljudi koji su gradili sada dobrano urušeni jugo-basket (naći njegovu knjigu ''Kako se stvarala jugoslovenska košarka'' i pročitati je pažljivo), teško je pobrojati sve što je postigao u životu. Rođeni Beograđanin, igrao za Crvenu zvezdu i Partizan, univerzitetski profesor, prodekan na Tehnološko-metalurškom fakultetu, reprezentativac Jugoslavije u košarci, kasnije funkcioner najvišeg ranga, predsednik Tehničke komisije FIBA, umro 1998. u sedamdeset drugoj godini, od 2007. u Kući slavnih FIBA… Sad glasno razmišljam, ne smem da uporedim intelektualne i ljudske kvalitete čika Raše i njegovih današnjih naslednika, još manje da pomislim da bi nekada bilo moguće: da se dve sezone provlači prostačka polemika NČ-DV po medijima, da pojedini arbitri pokazuju dozu pristrasnosti koja ide u navijačko-otimački režim; onda ih neki ljudi ''malo prebiju'', pa isti mnogo avanzuju, ali se karakterno ne promene; da treneri lupetaju po novinama i sve ređe se mešaju u svoj posao; sad su počeli i menadžeri sa pratećom armijom botova (čitaj – ''robotića na navijanje'') da kreiraju politiku, nameću lige, kouče dele na ''podobne'' i ''nepodobne'', odnosno – svi miševi-mekinjaši iskočili su iz svojih rupa i vode kolo; da se igra domaća (KLS) liga koja ničemu ne služi, da Metalac i Partizan imaju dva meseca pauze (mart i april) do nastavka takmičenja zvanog Superliga, koje ih ničim ne prosvetljuje; da je odliv talentovane dece maksimalan, da se ljudi na važnim položajima u Savezu glože između sebe, više pojavljuju na Grandu i promocijama opšteg tipa – nego na basket problematici; da se košarka igra sedam umesto jedanaest meseci, da se na Novom Beogradu ne igra basket, manje nego negda po Kraljevu, Čačku, Valjevu… Ukratko – što reče Njofra – sad kokoši ćute a pilići kokodaču, ili – došli divlji i isterali pitome. Sve sam nešto sigurniji da se osamdesetak odsto negativnosti ne bi ni desilo da je tu ličnost tipa Radomira Šapera, ali…

Sećanje na prošlost jedan je od znakova starosti, od čega ne bežim, naprotiv. Da kolumnicu završim vedrom anegdotom, opet pričicom ''iz dedine lule'', poučnom i slikovitom. Priča Ljupče Žugić, igrač Crvene zvezde u sjajnoj generaciji. Danas je veliki izbor patika u kojima se nastupa, nekada su sam vrh bile ''starke'', ali su se nekako teško nalazile crvene, imao ih samo Kaponja. Onda i Žuga nabavi crvene, počinje traganje za – crvenim pertlama, što je bilo skoro nemoguće. Tako upicanjeni odu da igraju na Crvenom krstu protiv Radničkog, Pivinih ''romantičara'', pojavi se ''Mile Palanka'' (Đorđević, neka pozicija tri-četiri, ne mnogo visok, ali brz i baš skočan) u ćaletovim crnim čarapama, patikama privatne proizvodnje, bez naziva – polupa momcima sa Kališa nekoliko ''banana'', ubaci dvadesetak poena i – devalvira skasku o crvenim starkama i istobojnim pertlama…