Duci i Džile

Davno sam naumio da prozborim koju o Duciju Simonoviću, doktoru basketa pre prava i filozofije. Baš stoga što ga nema na proslavama zlatnih godišnjica, otvaranjima hala i terena, na raznim finalima, funkcijama. Zluradi kažu da se ne odaziva, realni da ga niko i ne zove. Gledam neretuširane crno-bele fotke, film koji mi se vraća sa sećanjem i vidim: košarkaškog genija koji je pre više od četrdeset leta igrao kao danas – tehnički perfektno, savršeno u šutu, sa kreacijom dovoljnom upravo za meč koji igra. Bio je vođa koji nikog nije štedeo, vukao je napred saigrače, usavršavao sebe do bola. Otišao je iz reprezentacije Jugoslavije sa 110 odigranih utakmica, sa nepune dvadeset četiri godine života, 29. avgusta 1972. sa Olimpijade u Minhenu, posle poraza od selekcije Portorika (79:74) čiji je igrač nastupao dopingovan. Ostaje niz pitanja: da li je jedino on ispoštovao dogovor, da li ga zato niko nije zadržavao ni pokušao da vrati u selekciju Jugoslavije, da li je branio sebe ili ostale od njih samih? Što reče Njofra Paviljonski – „najopasniji je spoj moći i neznanja“. Bio sam tada u Minhenu sa grupom mladih košarkaša, ali suštinu sam shvatio kasnije. Što se mene tiče, voleo bih da se čuje priča kako je Duci spartanski trenirao u jednom dvorištu u Kraljevu, na naherenom košu, ima i dalje živih, validnih svedoka; kako je, prema legendi, izlazio uveče sa devojkom pa svraćao na Kališ, uzimao loptu od popularnog ekonoma Brke i u polumraku, u košulji i farmerkama, šutirao satima na koš, često nezadovoljan kako mu cura vraća loptu. Voleo bih da priča o treningu, možda se u nekom od dečaka probudi nešto košarkaško, možda u njemu neko i danas vidi idola…

Za moto kolumnice ideju mi je dao insajder Grebić, a on glasi – „kad možeš da ubaciš košarka je mnogo lep sport, kad ne možeš da ubaciš – basket je mnogo težak posao“. To je to – priča kako su šut trenirali Ljubodrag Simonović, Dragan Kićanović, ili pokojni Dražen Petrović, recimo… Možda sa tim ima veze šesnaest pogođenih trojki (sa 69,6 odsto uspešnosti) Budućnosti protiv Crvene zvezde u Podgorici (92:86), u prekrasnom meču koji vraća veru u košarku ideje, finte, vica, asistencije. Budućnost je dva puta pobedila šampiona ABA ligeštula, do kraja ima sedam kola, mislim da će im biti potrebno šest zmagi za očuvanje vodećeg mesta. Četa Aleksandra Džikića gostuje Megi, Mornaru, Cedeviti i Partizanu, moguće da će u Pioniru biti kreščendo. Nego, hteo sam da koju više kažem o Aleksandru Džikiću, više da začeprkam neka pitanja. Prvo, zašto se o njemu bolje priča u SAD, Litvaniji, Sloveniji i Crnoj Gori, nego u njegovom Beogradu? Drugo, da li je u pomenutom meču maestralno rasporedio trenutnu snagu tima, manje i veće uloge režirao do perfekcije? Treće, da li je pokazao da samo crtanje po tabli za vreme tajm-autu ne ide bez žive reči? Četvrto, kakva je to disciplina da broj izgubljenih lopti u ovoj vrsti tekme bude svega osam? Poslednje za danas – da li je ovo bila Džiletova javna odbrana magistarskog rada (i zašto možda sigurno jeste)?