Dva Tea i jedan Riki

Seosko- đilkoška atmosfera, inače svojstvena Srbima, kojoj su ljudi iz Partizana „doprineli“ samo briljantnim igrama i plasmanom u završnicu, trajala je čitave nedelje. Gluposti tipa „David protiv tri Golijata“, „autsajderi u svakoj utakmici“ i slično, pojačale su mi inače onosedmični bljutav utisak u ustima Bila je to prilika da se svi slikaju sa pobednicima, daju još po koju izjavu, budu važni, zagrebu parče slave pre zaborava, podvuku kako su oni bog zna kako važni za tuđi uspeh… Na sreću, Duško Vujošević i njegovi momci uradili su, osim rezultatski, nešto veliko za domaći basket i sve ljude i klubove na ovim prostorima, posle niza posnih godina: političari i njihove guzonje košarku i uspeh opet tretiraju ozbiljno, možda će se odgovorni kao uhvatiti za džep, da se sve to i finansijski potkuje. Dalje, kvalitetan trening, dobre igre uz vidno požrtvovanje – svi ponovo prepoznaju, a institucija Trenera, srozana do sramotnosti, uspravlja se lagano. Jer, ne znam za vas, ali ja sam video golemu Vujoševićevu nadmoć i protiv Janakisa, a posebno Pašutina. No dobro, treba smiriti strasti, još malo uživati u najvećem uspehu domaće klupske košarke posle 1992. godine i zasad jedine titule evropskog prvaka… CSKA je (ne)zasluženo treći, ovo mu je osmo uzastopno učešće na samitu četiri najbolja kluba. Sastav odličan, igre onako, plasman bolji od ovogodišnjih rola… Ako je ovo korak nazad za ruskog špampiona, Olimpijakos i Barselona napravili su, već ulaskom u finale, divovski korak napred u odnosu na prošlu sezonu. Grci su drugi, iako imaju napadački veoma talentovan sastav. Odbrana i još mnogo linija ne štima, da budem jako blag i veoma kolegijalan. Ovaj tim može mnogo više, ali bojim se da će bitno promeniti sastav. Konačno, Barsa čisto i zasluženo prva, što se naziralo od početka Evrolige, samo dva poraza iz 22 utakmice govore o odnosu snaga. Odavno nisam video bolje izbalansiran odnos napada i odbrane, na najvišem mogućem nivou. Za mene je najimpresivnije da su, osim ostalih, dva Tea i jedan Riki vratili veru u košarkaški vic, ideju, asistenciju, duhovitost i kreaciju, naspram sirove snage i kontakta, kojim je basket počeo jako da naliči rukometu, što ni 1891. godine, kada je izmi¹šljena,nije biio cilj ove Igre…

Osim Partizana, našu državicu košarkaški su u Parizu sasvim dobro reprezentovali i juniori FMP-a, četvrtim uzastopnim učešćem u finalu najkvalitetnijeg međunarodnog turnira za naziv nezvaničnog prvaka Evrope. Mladi panteri osvojili su, posle dve redne titule, ovoga puta drugo mesto, izgubivši od domaćeg Insepa rezultatom 83:73. (Digresija: samo što se nisam srušio pored „teve ekrana naših malih prijemnika“, kada sam u nedelju ujutru, na dve televizije koje jesu profesionalne ili pretenduju da to budu, čuo pogrešan podatak da sa našim mladićima u finalu igra – Žalgiris!?) Iako mi se, u poslednje vreme, svaka reč optički meri, posebno kada je moj klub u pitanju, moram da naglasim da je FMP u radu sa mlađim kategorijama, i pored očekivanih devijacija i zastoja, i dalje predvodnik u Srbiji, pa i Evropi. Hemofarm, Zemun, Mladost iz Čačka… prate dobro, Beovuk hvata vazduh za novi prodor ka vrhu, Partizan i, posebno, Crvena zvezda parcijalno imaju uspeha i… Bavljenje mlađim kategorijama i dalje je prva opcija za, uslovno rečeno, manje klubove da izađu iz košarkaške i finansijske anonimnosti. Kad je u pitanju klub iz Železnika, da bih se dodvorio gazdi, što imam običaj, moram naglasiti da je na finalnom turniru seniora u Parizu nastupilo čak pet igrača, u dva tima, koji su, svojevremeno, nosili dres FMP-a. Naime, petorkom Teodosić, Ra¹ić, Kecman, Ðekić i Vraneš -ponosio bi se svako, zar ne?

Zapalo mi je za oko, bolje rečeno naočare, da od osmorice arbitara predviđenih za seniorski turnir, nijedan nije iz Srbije. Tačnije, čast NLB lige branio je slovenački sudija Boltauzer, svaka čast… Sad, iako je ranije na ovom vašaru basketa obično bilo naših koji dele pravdu (Belošević, Jovčić…), ne mora ništa da čudi, pošto na svim međunarodnim takmičenjima imamo dosta „ljudi u sivom“ (nešto mi danas idu olinjale fraze i poštapalice). Ipak, čini se da sve češći napadi na arbitražu u Superligi delom mogu i da imaju opravdanja, barem ekstremnih situacija: nije dobro ako se nad bilo kojim igračem odsudi 17 ličnih grešaka (osim ako nije Kobi Brajant lično), ako je odnos slobodnih bacanja 40:15, ako bilo koji tim izvede više od 30, a kamoli 46 bacanja; izaziva nervozu sviranje kontra auta, zato što u svakoj sali ima stotinak kamera i sve se vidi, ako se lopta ne prevede za osam sekundi a svira se peti faul u odbrani i slično… Navikao sam, za ove 33 godine seniorskog trenerskog rada, da moja procena sudijskih odluka nije uvek dobra, da kad pregledam snimak vidim da su arbitri barem u 80 odsto slučajeva u pravu, ali – isto tako – osetim povremeno tendenciju nespojivu sa događajima na samom parketu. No, nemoj da bude da nas trenere može da kritikuje, provlači kroz balegu i smenjuje baš svako, da su igrači takođe podložni svakojakoj kazni, a da su samo arbitri nepogrešivi, nekažnjivi i, čini mi se, preosetljivi na svaku vrstu kritike, pa bila ona i dobronamerna i argumentovana, da ne kažem komšijska…