Fibembar

Hoću reći da ćete vi koji ovo čitate u sredu, znati nešto što ja ne znam u utorak sabajle. Prvo, da li će momci koji nas predstavljaju na Univerzijadi u Kini osvojiti bronzu i tako nastaviti trofejni, letnji košarkaški niz, što bi bio baš podvig, posle dvadeset pet otkaza treneru Zoranu Todoroviću. Drugo, kojih dvanaest momaka je selektor Aleksandar Đorđević poveo na prvenstvo Evrope u Istanbul. U ozbiljnu analizu ovog takmičenjca ne ulazim bez ovonedeljne verbalne devize. Iako sam ja bio za – “nekome je potrebna košarka, a neko je potreban istoj“, ponovo je, siledžijskom metodom “jači tlači“, usvojena misao NJofre Paviljonskog – “iz vrane što ispa’ne, teško soko postane“…

Elem, na vaše logično pitanje – zašto za najjače kontinentalno basket nadgornjavanje upotrebljavam deminutiv, hitro odgovaram – zato što će to (od) ove godine biti drugorazredno takmičenje. Uvidom u sastave svih reprezentacija, kao i prostom matematičkom radnjom zvanom sabiranje, doći ćemo do brojke od pedesetak odličnih ili vanserijskih košarkaša koji neće nastupati od 31. avgusta do 17. septembra na Evropskom prvenstvu u Turskoj, Rumuniji, Finskoj i Izraelu. Ova neobična “basket epidemija“ nastala je spontano, kao pobačaj, ili organizovano, metodom “od uva do uha“ – ne znam detalje. Od svih odustajanja četvrtina su realne povrede, druga četvrtina sumnjive ozlede/uvrede, ostatak je NBA sugestija – “Neću Biti Angažovan ako (se) zaigram“. Pametniji će shvatiti, ostalima ne mogu pomoći, kao što i FIBA u odavno izgubljenom “ratu“ sa firmom EKA treba da krene od pitanja ko i zašto je dva najjača klupska takmičenja “prodao“ za siću (oko 450 hiljada evra, tako nešto), pa bi sada da kaže “puj-pike-ne-važi“. Gotovo je sad, FIBA u kalendar treba da unese trinaesti mesec u godini (recimo “fibembar“, koji pada između jula i avgusta) da bi se “važila“ i vratila na negdašnje pozicije. To je kao kad je majka rekla ćerki – “daj mu, dobar je momak, živećeš u gradu“, pa sad obe okopavaju kukuruz u nedođiji, sa četvoro maloletne dece koju čuva deka…

Elem, posledično, ni srpski tim neće izaći u punom sastavu, pa je logično da kažem “timčić“. Stefan Marković poodavno se oprostio od nacionalnog sastava, što i nije bio problem dok nismo saznali da ni Miloš Teodosić neće igrati, kao ni Ognjen Jaramaz koji je bio na “širokom spisku“. Dangubić je imao drugu zanimaciju letos, nisam siguran da će Đorđević voditi u Tursku oba rovita igrača – i Nedovića i Kalinića, Simonović se “povredio u šaku“ na Kopaoniku, tako da se iskomplikovala situacija i na spoljnim pozicijama. Centarska linija već dve akcije ne može da računa na genijalnog Nemanju Bjelicu, a neće biti ni reprezentativno pouzdanog Raduljice, kao ni mlađanih Jokića i Milutinova. Još jednom pročitajte prezimena koja neće nastupati, pa ćete videti koliko smo oslabljeni kreativno (Teodosić, Bjelica, Jokić), defanzivno (Marković, Dangubić, Raduljica, Milutinov, nedajbože Lazić, Kalinić, Milosavljević), a o ofanzivi ne treba ni pričati – Teodosić, Simonović, Bjelica, Jokić, Raduljica. Neću da govorim koliko smo u minusu “energetski“, voljom, htenjem, pozitivnim emocijama – jer treba u osamnaest dana odigrati cirka devet utakmica, svaki drugi dan u proseku. Olakšavajuća okolnost je da smo sve vreme u Istanbulu, ne pomeramo se kojekuda. Zaključak: kao i većina ostalih timova, i Srbija će nastupiti u krnjem sastavu, samo je pitanje, figurativno, hoće li to 49 ili 51 odsto biti dovoljno za uspeh…

Dakle, puno poverenje imam u Saleta i njegove saradnike, naravno i u momke koji su mu preostali, jer se radi o odličnim košarkašima: Jović, Nedović, Bogdanović, Gudurić, Kalinić, Lučić, Mačvan, Marjanović i nekolicina sigurno mogu do medalje, tačnije na pobedničko postolje. Da i to obrazložim, da ne bude navijačka prognoza, po sistemu “naši su“. Odliv asova je, evidentno, nešto veći u sredinama koji ih više i imaju (Španija, Srbija, Francuska, Grčka, Hrvatska…), pa se situacija na kladionicama donekle menja. Nadalje se pominju kao kandidati za medaljicu, uz naše, Španci, Francuzi i Litvanci, ali im je prišla sasvim blizu, recimo na tri do pet poena zaostatka, grupa država kojima basket mnogo znači u spektru sportova: Grčka, Hrvatska, Italija, Crna Gora, Turska, verovatno još koji sastav, nećemo znati dok ples ne počne. Slikovito, na primeru Španije: ranije su na ovakva takmičenja dovodili desetak asova i dvojicu odličnih igrača, sada četiri-pet vanserijskih basketaša i sedam-osam odličnih ili jako nadarenih. Naravno, za medalju je važan i trofejni trener, kao i momci koji odlično igraju finalne, odnosno bitne mečeve, a takvih ima dosta i u našim redovima…

Sad, specifičnost prvenstva Evrope je u tome (pored toga što igra pola starog kontinenta) što posle prvih pet mečeva po grupama, odmah idu eliminacije kroz osminu finala i tako dalje. Neće biti većih problema da budemo među četiri protiv Letonije, Rusije, Turske, Velike Britanije i Belgije, ali je logično da bude kalkulacija, kako zbog imena protivnika kad krene igra “na ispadanje“, tako i zbog rasporeda energije sa vodećim, posebno igračima pod povredom. Srećno srpskom timu, uz izmenu izreke “pamet u glavu i dupe uza zid“ (NJofre Paviljonskog) u – “magiju u glavu i muda u procep“…