FMP u CZB, a CZ na Orlovaču

I Bjelica je u sastavu, čeka se Veličković pa da sve (kadrovski) bude u najboljem redu. Jasno je da igra našeg tima počiva na tri igrača, po meni sledećim redom: bez Duška Savanovića je sve teže, jednostavno momak u napadu ima vrhunska rešenja (odlično prati kontru, razume igru, pogađa odlučujuće šuteve, teško ga je braniti u jedan na jedan, drugi je asistent u timu…), dok i odbrambene zadatke rešava veoma profesionalno (dobro brani i svog čoveka i preuzimanja, odličan u skoku, ne beži od „pametnog“ faula, suptilno predviđa potez unapred…). Psihološki veoma stabilan, ima najmanje slabih tačaka… Miloš Teodosić svojim asistencijama ostavlja bez daha, vraća veru u košarku, tehniku pre snage, tečan napad pre rvačke odbrane. Jednostavno, u ofanzivi može gotovo sve, posebno kad je i šuterski raspoložen (a to je uvek, ako ne ranije, u poslednja tri minuta utakmice). Kao da je popravio i agresiju u defanzivi, ali tu još uvek više igra na mozak, percepciju, nego na potrošnju energije. Ne trpi preterani kontakt, ima katkad potez više – ali to je majstorima njegovog kalibra dozvoljeno… Nenad Krstić je, uslovno rečeno, na trećem mestu, samo zato što „zavisi“ od dodavanja prve dvojice. Pravi kapiten, stabilan u svakom pogledu, lako igra u napadu, leđima i šutem sa poludistance, u odbrani beskrajno borben i odgovoran… Ostali igrači uvek daju svoj dnevni maksimum, a raduje sve bolja igra Milenka Tepića, jer svojom polivalentnošću pokriva tri spoljne pozicije… Ne mislim da je sve idealno, jer šut sa distance baš varira, neke faze odbrane takođe, pre svega jer je u timu više „znalaca“ od „radnika“, ali ovaj kolektiv može pobeđivati na više načina…

Nego, jedna usputna digresija: nešto mi se premalo u medijima javlja (recimo za vreme i posle turnira u Ljubljani) Dejan Bodiroga, kome su i prvo, osnovno zaduženje reprezentativne muške selekcije. Ili mi se čini, možda se oglašava u medijima koje ja ne pratim?

Sad, moram biti pošten pa notirati da sam posle prošlonedeljne kolumne imao (ne)prijatan razgovor sa jednim svojim (bivšim?) drugom. Nadam se da nisam sebi isfabrikovao još jednog neprijatelja (jer ih imam baš gomilu), ali i nadalje zadržavam pravo da iznesem svoje mišljenje i o delikatnim basket zbivanjima, bez pretenzija da sam uvek u pravu i sa samo jednom idejom – da posrnula srpska košarkica krene iz živog blata napred…

Elem, i tom čudu posle pet leta dođe kraj – oformljen je KK Crvena zvezda Beograd, iako moram da priznam da mi nije sve najjasnije. Prvo, ipak se ne radi o fuziji, nego o „parastosu“ (Njofrin izraz): FMP je promenio ime, izvorna Crvena zvezda ne postoji, umrla je „od smrti“ (barem neko vreme, da vidimo kako se ponaša, pa ćemo posle pet godina doneti odluku o njenoj daljoj sudbini). Jedan moj drugi prijatelj, ne Njofra nego Valter (koji brani Košarku), upitao me je posle sednice (dok je primenjivao delotvornu terapiju „bazen-brufen“): Komšija, zašto je FMP na skupštini Crvene zvezde promenio svoje ime, valjda se to radi na sopstvenoj skupštini? Ne znam da mu odgovorim, kao na još sijaset pitanja… Nadam se da među kadrovskim rešenjima neće biti anonimnih i zalutalih u basket, dokazano neuspešnih, polutalentovanih koji se uče, navijača crno-belih (ili takvih već ima?)… Nisam shvatio ni za šta je tačno menadžer Mirko Pavlović, u pitanju je komplikovan, predug naziv. Mada, pošteni Njofra, čovek sa hiljadu jednim rešenjem, misli da je Čuvar Zvezdinog Kovčega (ali ne Zavetnog, sa blagom, nego sa „lešom“)… Onda (sad sam i ja dobio inspiraciju, kao Dragan Todorić onomad), u svoj toj „jeste-nije“ situaciji samo jedno ime pokriva svaku odluku, ućutkuje dušebrižnike poput mene i masu zluradih – a to je legendarni kouč Svetislav Pešić. Međutim, čini se da je popularni Kari sve dalje od ovog projekta, što je šteta, jer svojim znanjem i nespornom harizmom može sve… Doduše, još jedno trenersko prezime moglo bi da digne u nebo KK CZB, ali se ne usuđujem ni da ga izgovorim… Ima tu niz potpitanja koja traže razjašnjenja (na primer: šta ako neki igrač FMP-a neće da ostane u svom klubu, CZB, ili pojedinac iz Crvene zvezde neće da pređe u Crvenu zvezdu Beograd?), ali… Biće još priče o ovoj dobrovoljnoj (trans)fuziji, ali minimum korektnosti je – poželeti puno sreće gospodinu Nebojši Čoviću, koji je najviše energije uložio da se ovo pitanje počne rešavati, kao i ostalim akterima, pre svega igračima i trenerima, jer će oni od oktobra predstavljati srpski basket u regionu…

Taman sam završavao kolumnicu, kad mi treći prijatelj, Brka lično, prijavi kako je čuo da će se na sednici Skupštine Košarkaškog saveza Srbije, zakazanoj za 24. avgust tekuće godine, na dnevnom redu (nekako brzo, bez ikakve diskusije i nivelisanja) naći promene tipa: Prva muška liga Srbije od sezone 2012/13. brojaće 12 timova (što znači da će u narednoj ispasti čak četiri tima, da će tenzija i „lov u mutnom“ biti maksimalni, da mladi igrači neće videti teren „kao svinja nebo“, da se sezona za većinu prvoligaša smanjuje sa šest na pet meseci, da…); mladi igrači, do 15 godina, mogu da menjaju klub bez obeštećenja (zbogom sistematskom radu sa početnicima, nož u leđa klubovima kao što su Zemun, Mladost iz Čačka…); da se obeštećenje pri prelasku u seniorski klub smanjuje na trećinu (hoće li Miljenović preći u Partizan za 150 ili 50 hiljadarki evra obeštećenja?) da… Niz čuda o kojima ću pisati narednog ponedeljka, ako me moj (bivši?) prijatelj ne „ukine“….