"Furija" i 10 "istih"

Prvo, kontinentalno prvenstvo igra se na dva kontinenta, a učestvuju 24 od (valjda) 52 evropske države, što znači – primećuje dalje Njofra Paviljonski – da bi na narednom svetskom prvenstvu trebalo da nastupi barem 48 učesnika. Ovoliko selekcija u završnoj fazi doprinosi, na duži rok, razvoju košarke u nekim zemljama (Finska, recimo), ali je problem što bi ovde ključna reč trebalo da bude – “kvalitet“, a on se razvodnio, kao kad u dobro piće dodaš previše leda. Odnosno, ja sam za maksimalno 16 reprezentacija, kome se gleda Španija – Rumunija 91:50, odnosno Francuska – Island 115:79, a takvih mečeva bilo je sijaset. Ko može dnevno da isprati šest ili čak dvanaest tekmi, da lista kanale od podneva do ponoći. FIBA ide iz autofaula u autokoš, odnosno – gubi (posle kompasa) bitke na sve strane: prvenstvo Evrope na četiri godine (a nikome nije smetalo na dve), kvalifikacioni “prozori“ tokom klupskih sezona i tako redom…

Dalje, precizni statističari nabrojali su odsustvo 43 asa ili odlična igrača sa EP, što je u startu nenadoknadiv kvalitativni minus. Oponenti kažu da su se već nametnuli neki novi momci “umesto odsutnih“, ali to ne ide baš tako, jer smo za te igrače već čuli, pre bi se producirali uz najbolje, nema ih više od petorice-šestorice itd. Međutim, veći je problem, ispostavilo se, odsustvo istog broja naj arbitara, pa je popunjen broj – manje značajnim evropskim “deliocima pravde“, odnosno sudijama iz Južne Amerike, Azije i Okeanije. A pošto isti sude premalo, posebno jakih mečeva, pošto je kriterijum drugačiji, pošto imaju “strah“ od igračkih i trenerskih gromada, rečju – pošto većina nije dorasla zadatku (Njofra – “našla se vila u čem’ nije bila“), dešavaju se sledeći performansi: više od pedeset slobodnih bacanja se šutira, sude se neka “pipkanja“, kriterijum faula sumnjiv, koraka takođe, loša komunikacija sa akterima, tako da ima previše nervoze i tehničkih grešaka, šta li će tek biti kad počnu eliminacije? Rečju, arbitri još spuštaju kvalitet samog događaja, nesvesno unose nervozu, koja nije najbolji pratilac ovakvih sportskih događaja…

Elem, FIBA od Evropskog prvenstva u basketu pravi zavodljivu, komercijalnu seriju u hiljadu epizoda. Samo, serije traju godinama, može se ubaciti novi lik kad hoćeš, zameniti dobar glumac drugim, reprizirati kad poželiš, izmišljati događaje do besvesti, a EP se igra osamnaest dana svake četiri godine, pa bi logično bilo da kvalitet izrodi komercijalu, ne može obratno. Dakle, da ne podvlačim sve crnim, pošto nije tako. Ima odličnih mečeva, timovi polako idu ka vrhuncu, podiže se radna temperatura. Koliko sam ja video, uz pomoć Njofre Paviljonskog koji dela pod devizom – “vazda pomaže kad se malo podmaže“, Španija je neprikosnoveni favorit, zatim ide desetak “istih“, među kojima je i naša reprezentacija, a koji svi mogu biti – i drugi, treći, a mogu da ispadnu i u osmini finala. Treću grupu čini desetak “zalutalih“, slučajnih partnera, koji su tu iz čistog nehata. Fenomen Španije lako je objašnjiv: pet asova na čelu sa genijalnim starijim Gasolom, još pet odličnih ili momaka “koji dolaze“, zna se red, lakše je i treneru Skariolu oko minutaže. Na kraju, pošto su imali najveći kvalitet, u opštem smanjenju istog, sad je njihova dominacija najveća u poslednjih desetak godina…

Repa koja me je najprijatnije iznenadila svakako je Slovenija, koja je u prve tri pobede protiv direktnih konkurenata obezbedila prvo mesto u grupi, samim tim i prolaz u osam i “lakši put“ za dalje. Naš Igor Kokoškov napravio je predivan spoj evro-američkog basketa i time pokazao da je izrastao u vrhunskog kouča. Na poslovičnu slovenačku disciplinu, borbenost i odgovornost (Murić, Prepelić, Blažić, Vidmar, Čančar), dodao je NBA slobodu u napadu (kroz Gorana Dragića, Dončića i Rendolfa), ono što im je najviše falilo, objasnio svima uloge i tako stvorio sklad koji može i do željno i dugo čekane medalje…

Koja reč i o Srbiji, mada je naredna sreda prilika za sumiranje i dublju analizu. Igraju – očekivano, dve pobede u tri jaka meča, poraz od selekcije Rusije, sve u rasponu od plus do minus deset poena u nekoliko minuta, što je odlika ekipa koje u hodu traže novu igru, novu podelu minutaže, nova rešenja. Da ne nabrajam osmoricu koja nedostaju, odneli su dosta toga sa sobom – najviše kreaciju, ideju, prebacivanje modela igre iz glave Saše Đorđevića na teren, iz teorije u praksu. Lako ćemo sa borbenošću, trčanjem, faulovima, skokovima, treba izreagovati u sekundi, naći najbolje rešenje, pogoditi “poslednji šut“ i slično. Šta smo do sada naučili: prvo, Bogdanović ne može da bude sve (NJP – “i konjanik, i konj i put“), mora se usredsrediti na svoju standardnu ulogu. Drugo, uprošćavanje igre u napadu sa “pikom do smrti“ i spuštanjem lopti centrima, ima i dobrih i loših strana (posebno u odbrani), ali je potrebno vreme krupan problem. Ne verujem u timsku igru sa dvanaest, više u timsku igru sa osam igrača i četiri “mahača, navijača“…

Zaključak: treba biti pažljiv u osmini finala, trenutno se čini da će to biti Crna Gora, koja je najopasnija kad nije u ulozi favorita. Ne trčati sa njima “na sto metara“, usporiti na “hiljadu i po“, imaju iskusnog, trofejnog selektora Bogdana Tanjevića, brze, skočne, dugoruke centre – Vučevića, Dubljevića, Todorovića, Barovića, nepredvidivog “solera“ na pleju, Rajsa, odbrambeno i timski briljantne – Mihailovića i Pavličevića, još pamtimo trojku sa centra Ivanovića, nekoliko odvažnih šutera i – dupli motiv. Automatski počinje da važi Njofrina doskočica – “što se mora teško je“…